Легенде о Нишу: Тајне накострешеног змаја

Негде у пролазу, можда у мермерним аулама зграде Бановине или у аутобусу међу дремљивим путницима, или у некој од нишких кафана где је некада давно Калча делио дуван, ракију и приче са професором Сремцем, чуо сам како неко Ниш назива градом тајни.  

Замислио сам се над том чудном дефиницијом места у коме сам рођен, мало зато што су ми неке његове тајне одавно познате, а мало зато што има много више оних чију суштину никада нећу докучити.

У давна времена, између два ратна похода, у кратком периоду када богиња Мориген спусти свој црни стег, Келти су то место где се секу путеви и укрштају руже ветрова назвали „Нависсос”. За Римљане је био „Наиссус”, за Византинце „Нyсос” а Словени су му дали име Ниш, наводно, по племићу Ниши који је од камена са оближње Хумске чуке на мутној реци подигао тврђаву.

Ипак, најромантичнија легенда везана је за вилу Наису, посестриму Лазаревог војводе Ивана Косанчића. Старе приче кажу да она и данас живи у скривеним рукавцима реке кријући се од људи који су ту исту реку затровали, тугује за изгубљеним братом и светом који је некад био њен. Зато неки Ниш и називају вилин-градом, изгубљеном престоницом Наисиног царства која ће једном бити враћена њој и њеном народу.

Ниш је одувек био раскршће на коме су се сударали историја и мит. Баш као у једном Толкиновом есеју, они су се стопили једно у друго, попут две легуре из којих вешт ковач зна да искује добар мач. Зато и данас нико не зна да разлучи машту од историје и легенду од истине. А то су управо оне легуре из којих вешти писци знају да искују добру причу.

Једна од тих легенди говори о Константину Великом, рођеном Нишлији и његовој неутаживој жељи да постане владар света. Бог коме се клањао и даривао му своје молитве (и покоју крвну жртву), испрва Велико Сунце а о концу Христ, испунио му је ту жељу и Нишлије данас познају великог римског императора као свог патрона. Али, ако мало загребете по патини која прекрива црквено предање и животопис написан од стране Евсевија Цезарејског, видећете слику једног другог Константина. Тајне које су га окружавале и које су га пратиле све до смрти уклесане су у саме темеље античког Наиса. Онај ко буде знао пут до Царске палате и кроз лавиринте Медијане и њеног подземља можда ће схватити зашто је Константин наредио да му се убију син и бивша супруга. Можда ће докучити зашто је прогонио јеретике и разапињао филозофе и математичаре на крст и зашто је, упркос свему што је учинио за хришћанство (и оно за њега), малтене до самог краја остао паганин. Посвећен Аполону и Јупитеру, распет између жеља и дужности, Константин је дао свој последњи дах Христу, због кога је једном поцепао своју царску одору, али је о концу остао одан једино себи и сопственој амбицији због које је у животу знао да искрвари, убије и преклиње.

Та прича о мраку који је као неми сапутник пратио у стопу великог војсковођу, пружа се даље и сеже кроз векове, до једног другог човека који је желео да влада светом. У једном писму, Мурат И ће Ниш опасан бедемима назвати „Накострешеним змајем” и додати загонетну алегорију, тако типичну за османлијске владаре тог времена: „Демон мрмља у срцу грешника”. Ниш је те давне 1386. пао после дуге опсаде и оштрица којом су Османлије хтеле да засеку у срце Лазаревог царства отупела је. Пут је Мурата даље одвео до Плочника где ће бити потучен до ногу. Легенда каже да се српски племић који је бранио нишку тврђаву спасао бекством кроз подземне ходнике и да са својом свитом није имао храбрости да оде у Крушевац пред страхом од казне суровог Лазара већ да је побегао у Црну Гору. Једна друга легенда каже да је управо он био зачетник знамените породице Црнојевића. Ниш је те судбоносне године пао под налетом османлијских стрела и под огњем и сабљама Муратових јуришника. Ко зна шта је осећао безимени велможа гледајући са неког оближњег брда на град који гори. Да ли му је тада нишка тврђава личила на змаја који оборен лежи у долини док се црни стубови вију из његовог срца а зелени и модри алај-барјаци круже око њега као чопор побеснелих паса?

Неколико векова касније, један барон у служби аустријског цара отеће Ниш од Турака и за кратко време саградити сплет лавирината чији ће рукавци сезати далеко од града и испод самог речног корита. Нико није сазнао шта је био циљ овог великог подухвата, а сам барон који је градио и лагуме по Београду и Петроварадину и чија верност је била поклоњена секти Катара који су знали вештину претварања обичног метала у злато, однеће тајну у гроб. Његову судбину запечатиће управо губитак Вилиног града кога Османлије врло брзо поново освајају и чија ће војска управо те исте подземне ходнике искористити да изађе на десно крило Синђелићевог шанца на Чегру. У сведочанствима из тог времена забележено је да су се јаничари појавили као да су „из земље изникли”. Улаз у те лагуме и данас постоји и може се видети на Винику, брду северозападно од града где су некада давно патрицијске виле мирисале на вино, леванду и препечени хлеб.

У годинама које су дошле, неки људи, занети лажном представом о сопственој моћи, покушавали су да укроте град и његове тајне.

Прво су за вакта Александра Карађорђевића организоване две експедиције у нишко подземље, затим су Немци током Другог светског рата запечатили тврђаву и у њој изводили ископавања и истраживања. Онда су је нове власти одмах по „ослобођењу” прогласиле војним објектом и она је била неприступачна све до средине педесетих. Нико не зна зашто је Брозова власт гајила тако специфичан однос према овом историјском споменику али ако ослушнете добро, чућете нечије усне како тихо шапућу причу о великој експлозији која се десила отприлике у то време. Кратер који је настао након ње „попуњен” је тако што је на истом месту саграђена Летња позорница на којој се данас одржава празник у знак магије филма. Све остало је обавијено велом ћутања и ако се мало гласније распитујете о тим стварима, можете, баш као један мој пријатељ, добити дискретно упозорење да гледате своја посла јер, као што свака брава има кључ, тако и свака тајна има своје чуваре.

Можда Наиса, краљица речних духова, и данас живи скривена у таласима мутне Нишаве, можда су подземље и лагуми испод центра место где је Константин сакрио своју највећу тајну... Чуо сам приче о темпларској библиотеци негде на Чаиру, о савезничкој бомби која је пала на олтар Саборне цркве и није експлодирала и о томе како је Стефан Немања на Пантелеју 1189. године поклонио Фридриху Барбароси Лонгиново копље... Остаће непознато да ли је велики жупан учећи немачког силника да користи виљушку и нож можда са њим прозборио и коју реч о Сврси и Смислу, о пет рана Исусових и оштрици која је пробила Његове груди, о томе зашто су се састали баш ту, на Раскршћу, и реци у Малој Азији коју велики Барбароса неће успети да пређе.

Помен имена мог града асоцира на многе тајне, али најупечатљивије тумачење истог дао је мој колега писац и новинар Веља Петковић. Он ми је својевремено рекао да је Ниш, у ствари – „скраћеница за ништа”.

И како време пролази, све више верујем у ову његову дефиницију, јер свет јесте настао еx нихило, из ништавила, ни из чега, и људска глад за одгонетањем недокучивог, фасцинација мистеријама и значењем древних аркана јесте један те исти пут из непознатог у непознато. Можда је Ниш управо таква раскрсница на којој се наше амбиције сусрећу са нашом несавршеношћу, и можда ће управо због тога тајне остати тајне, а људи беспомоћни пред њиховом суштином.

 Дејан Стојиљковић, писац

Текст објављен уз дозволу аутора