Љубомир Живков Клиничка слика

Упркос Влади несклоним медијима, и уз нос опозицији, у Нишу је више него свечано отворен Клинички центар, зашто кажем више него свечано, зато што би се у време кад је Вучић био премијер ту појавили само он и његов Златибор (и овако се кроз још празне болничке собе и операционе сале орило весело „Златиборе, питај Тару!“, наши изабрани представници тепају сви једни другима, ословљају се са „Ана“, „Бато“, „Златиборе“, то је братство и јединство о каквом Тито и његова клика нису могли ни да сањају), у Нишу је тик уз председника Републике био грађанин Босне и Херцеговине, Додик Милорад, звани наравно Миле, да не знам ко је мислио бих да је Вучићев телохранитељ. Ђенерал Сента који је чувао и сачувао Слобу није се никад толико лепио за штићену особу, колико се овај странац прибија уз нашег владара, нема свечаности без Милета, наступа свуда као да је помоћни или резервни председник Србије.

У Нишу се за дивно чудо указао брачни и пословни пар Николић, Драгица и Томислав. Заборављени и прежаљени великан добио је изгледа чак и реч, захвалио је власници добротворне удруге „Драгица Николић“ што је део незнано од кога све добијеног новца племенито поклонила градитељима Клиничког центра; пошто се његов одметнути посинак занео кујући у звезде немачку и америчку опрему у новом центру, руководилац Националног савета и Високог комесаријата за сарадњу са Русијом и Кином добацио је да захвалност дугујемо и Кинезима.

Лично ја ако бих већ допао болничке постеље волео бих да болница има једно крило и са бесплатном акупунктуром, а у кантини да прави Кинези припремају пилетину са слаткокиселим сосом и пилетину са медом и лимуном. Врли супруг добротворке Драгице није поменуо допринос Русије изградњи Клиничког центра, а Руси су исто у његовом службеном делокругу: можда су више усредоточени на Српско-руски хуманитарни центар који никако да прерасте у Велику Хуманитарну Амбасаду, а зашто не у и Руску кућу! Ако имамо, легално, Европску кућу, која разметљиво дели титуле, зашто да немамо и Руску?

Ради се вредно, премда споро, и можда уз сметње зна се одакле, на томе да гуманитарнии центр добије дипломатски статус, али кад се то деси морамо и ми у Русији да изградимо Руско-српски хуманитарни центар, јер је реципроцитет у самоме срцу дипломатије. Са Русима смо потписали толико повољних споразума и уговора, повољних по нас, да ми је не једном било жао руског народа, и руског човека који сву доброту и широкогрудост руских политичара и руководилаца компанија мора да плати, а нема, као ни мене овде, за шта руски хрт да га уједе.

www.istinomer.rs