Осврт: Сачувај нас, Господе, пријатеља...

То јест, да су појединачно Америка, Француска, Британија, Немачка, Аустрија, Црна Гора, Македонија... врли српски пријатељи. Или макар нису нам непријатељи!

Кад оно, баш ти „пријатељи“ отимају Србима ваљда оно што нам је најсветије. Кажем ваљда, мисли се на Косово и Метохију, премда пријатељи помињу само Косово, али отимају и Метохију скупа. Не само да су ови „пријатељи“ признали државу „Косово“, него хоће и српско културно наслеђе Арнаутима да поклоне. Кажу Косово ће се као члан Унеска боље старати о Високим Дечанима, Грачаници, Патријаршији и стотинама других споменика српске културне заоставштине од самих Срба! Можда попут џихадиста из Исламске државе који брижљиво чувају споменике светске вредности у Палмири, Мосулу, односно Талибани у Авганистану? Уосталом Тачи и компанија су примером утрли пут џихадистима и показали како се опходи према култури других нација и религија.

Није лако разумети високу политику. Све што чини мудро руководство, чини у нашем интересу. Смеши се поглавље 35! Мало ли је? Европа нас хвали. Србија је гарант мира. Најхуманије се понашамо према мигрантима с Блиског и осталог истока. Људи беже од рата у Сирији, Ираку, Пакистану, Авганистану, Еритреји, има и Иранаца, Сомалијаца, Мароканаца... Нисам потпуно сигуран да свуда бесни рат, али кад млади људи беже сигурно није без разлога. Па кад наши грађани одлазе у Немачку, Шведску или Норвешку, и траже азил у том хладном, бездушном свету, а напуштају једну просперитетну, демократску, признату и уважену земљу, те неће Пакистанци и Курди!

Ми обични грађани не можемо да одгонетнемо замршене политичке ребусе. Ја, на пример, волим да падне режим Мила Ђукановића у Монтенегру. Не сматрам да је Црна Гора друго око у глави, ипак су ми Срби из Црне Горе дражи од монтенегрина. И како онда да разумемемо велико пријатељство српске и црногорске врхушке? Отимају нам језик, српски. Прогоне Српску цркву, Због доследне политике, кажу, подржавају Косово науштрб Србије. А ми никад боље односе нисмо имали с Црном Гором! Ајде!

Да није оно сличан се сличном радује? Свако тражи пријатеља по својој мери. Или, поновићу, ми обични смртници не можемо да докучимо висине генијалног промишљања. Бићу искрен, не свиђа ми се премиса „Европа нема алтернативу“. Био сам убеђен да ништа не може постојати без алтернативе. Само пропали коцкар, авантуриста може положити све адуте на једну карту. Мудар човек се не коцка. Ако се већ коцка, онда иде на сигурно. Значи, организује коцку и тако никада не губи. Чак и непоправљив коцкар не баца сав новац на један број, једну карту, односно један лоз! Међутим, почињем да сумњам у себе.

Управо политика коју ја нисам подржавао добија 54 % гласова. Више од половине испитаних у анкетама даје за право српском руководству. Признајем да се колебам. Ето, отварају се поглавља, привреда порасла за невероватних 0,5%, расте запосленост, Финци купују Фап из Прибоја, Мерцедес креће у производњу у Србији, Београд се гради на води (надам се и мало чвршћој подлози), решене су све спорне приватизације, нема криминала, сачували смо Косово, сачували смо старе пријатеље и задобили нове, све више личимо на Запад. За сада додуше више на Дивљи, али биће још помака.

И зато верујем да ћу на следећим изборима дати глас управо овој победничкој и успешној коалицији. И демократској, пре свега. Јер у овој коалицији има и четника и партизана, европејаца и жестоких националиста. Русофила, такође. Има и један лични разлог. На свим досадашњим изборима од деведесете увек сам гласао погрешне. Заправо, оне који су губили. Вазда сам био на губитничкој страни. Од Вука Драшковића на првим изборима, на шта нисам поносан, преко Милана Панића, потом „Депоса“, коалиције „Заједно“, касније „ДОС“ , што ми исто тако не служи на част, мада сам подржавао само једне из ДОС-а, најслабије потом,  моји фаворити су губили.

Ако на следећим изборима дам глас садашњој власти и они победе, једном ћу бити на победничкој страни. Ако, пак, изгубе и опет будем на пораженој страни, нећу бити незадовољан. Напротив.

Миодраг Тасић