Осврт: Тенис у служби избора

Премијер Србије једва да стиже све то да испрати. И успут да скокне до иностранства, да прими амбасадоре пријатељских нам држава, и томе слично. И, наравно, у том мноштву задатака и обавеза поткраде се и неки пропуст. Ево, управо је озваничена сарадња Србије и Тениса (немачки бизнисмен који се бави производњом и прерадом меса). Тенис треба да уложи големе паре у српску пољопривреду. Нарочито у тов свиња.

Све би то било лепо да премијер није изрекао помало чудну оцену по којој је тов свиња у Србији драстично опао и скоро се свео на онај с почетка XX века. А Тенис ће уложити паре и за десетак година подићи ће број утовљених свиња на невероватних четири милиона комада!

Констатација не стоји. Нипошто. Премијер је рођен у Београду и мало познаје гајење стоке. Даље порекло му потиче из Бугојна у Босни. Ни тамо, колико ми је познато, не чувају свиње. У Бугојну је било дивљачи. Нарочито медведа. Одатле извире, вероватно, недовољно познавање материје. Србија ни данас нема проблема да произведе свиње, краве, живину, пасуљ, кромпир... Проблем је то продати. Зато што увозни лоби, који је некако близак с властима, увози све оно што се у Србији производи. Увози се, по некима, најгоре месо из Немачке, Бразила и ко зна све одакле. Уништава се домаћа производња, а народ купује ђубре!

Цена свиња на пијаци у Тешици или Корману креће се између 110 - 120 динара за килограм живе мере. Нека премијер и Влада ограниче увоз смећа из иностранства, а домаће кланице да откупе свиње српског сељака, и ето процвата и без Тениса. Ако је скупо кланичарима, онда држава да дотира. Као што раде у свету. Боље помоћи српског фармера, мада сељак звучи лепше, него Фијат, Јуру, Бенетон. Са по десетак хиљада евра по раднику!

Иначе, четири милиона свиња за десетак година може да буде успех рецимо Гренланду. Србији би то била катастрофа.Оно што премијер не зна, а знамо ми обични смртници, Срби, једна крмача опраси десетак прасића. Крмача се праси два пута годишње. Дакле, двадесет малих прасића који ће за годину дана това бити сигурно преко сто килограма тежине. Двеста хиљада крмача за годину дана даће четири милиона комада свиња: Никакав Тенис не треба овом народу да оствари ту производњу. Треба им само откупити производ по унапред договореној цени!

Да, да, понекад и озбиљне ствари постану смешне. Исто као кад пензионерска странка раскине сарадњу с Дачићем и оде некоме другоме у загрљај. Неупућен човек мора да се запита: да ли је друг Ивица Дачић постао поборник либералног капитализма? Пошто се алфа и омега пензионерске армије у Србији одрекао дојучерашњег пријатеља! Јер, ако му је веровати на реч, пензионери теже сигурности у будућности. То значи да с Ивицом нема леба у данима пред нама. Хоћу рећи, друг Ивица није више левичар, не брине о пензионерима! У тако нешто не могу да верујем. Пре ће бити да је неко важнији пустио Ивицу низ воду. Више му није потребан. И за све наредне неуспехе, ко ће бити крив? Милошевић не може. Његово је одавно изминуло. Дос, такође. И њих је покрила историја. Додуше, има их у историји, али мало по страни. На месту од кога сви окрећу главу а затварају нос. И ко је преостао да буде дежурни кривац за све неуспехе? Ајде да погађамо!

Ако се ове црне прогнозе и остваре, можда је то и заслужено. Друг Ивица је одавно одбацио патрона који га је изнедрио. Слобу, разуме се. Потом је у својој странци почистио редове и приклонио се Коштуници. Боље речено, Коштуница га је вратио у живот. Али, Ивица ко Ивица. Циљ оправдава средство. Још једном одбацује мецену и приклања се Тадићу, потом Вучићу. Ни Нато пакт му се не гади. Ниједан посланик Социјалистичке партије није гласао против закона о „сарадњи“ с Нато пактом! Изразити левичар и социјалиста, попут још неких у Србији, подржао је све капиталистичке законе у скупштини. Од социјализма, социјалне правде и сличних замајавања у Србији ни С није остало. Уосталом, коме је до социјалне државе нека иде у Шведску или Норвешку. Србија се сагињати неће. Пред проблемима и мукама свог народа, наравно. Пред свима осталим, нарочито ако су из Европе која нема алтернативу или Нато савезника, хоће!

Мучно и отужно делује свакидашњица у Србији. Да није тениса, Срби би се мало чему могли радовати. Али, то је тенис којим се бави Новак Ђоковић, Троицки, Јелена Јанковић, Ана Ивановић... И сад некакав немачки Тенис треба и ово мало радости да нам ускрати.

Миодраг Тасић