Размишљања једног обичног српског грађанина

Немам банку, фабрику, нисам омиљени глумац, критичар, писац, нисам масон, усрећитељ српског рода, нисам члан никаквог аристократског клуба, чак ни Београдског афористичког, дакле обичан српски грађанин. И тако обичан знао сам неке ствари које многи уважени из напред наведених професија и групација ни слутили нису. На пример, Хашки суд! Под условом да је то заиста суд? Моја маленкост, такође и људи с којима се сусрећем а већ сам рекао да нису од горе наведених, ми смо давно увидели да овај „суд“ постоји да би пресудио мом народу. И да сам којим случајем ја био на месту оног Вукчевића, никада се не бих срдачно поздравио ни са једним тужиоцем из Хага, не бих им носио на ноге доказе против мојих суграђана, не бих се смејао за телевизију с њима. Рекао бих сувопарно и кисело пред камерама: не подржавам овај суд, морам да сарађујем с њима јер је неко други одлучио да сарађује а ја само радим свој незахвални посао, тражићу од „колега“ из Хага списе и извештаје у вези са злочинима које су починили криминалци из других нација против појединаца из мог народа, али и против целокупне моје нације. Или макар против целокупног српског становништва у рецимо Хрватској, Босни и Херцеговини, односно Косову и Метохији. И никакав Тадић и компанија, никакве невладине организације, разни „српски“ покрети ме не би спречили у мом науму. По цену  и да ме смене. Боље је бити без посла и у оваквој Србији него без образа. У Србији, додуше,  и тако нема „Образа“. Укинуо га врли Уставни суд. Укинули би и покрет  Наши 1389., укинули би у Србији Српску православну цркву да није дошло до промене, макар тренутне, политичких прилика. Пуче Чанак ко звечка, одоше „Жути“, горе бити неће!

И сада када обични грађани знају више од умних глава што парадирају светом и на земљиној кугли склапају пријатељства (моментално премијер Дачић у Мексику успоставља блиске контакте) нешто не штима. Нисам паметан! Што и да будем? Нек буде паметан тај Дачић. Није он само премијер. Он је и министар унутрашњих послова. Руководи полицијом, безбедношћу, гарантује сигурност. Шта ће он у Мексику када обичан грађанин не сме из куће? Обичан грађанин се плаши да га не покраду, да га не укокају у помрчини, да му не отму новчаник, мобилни телефон или ауто насред улице и у по бела дана! Па, и тај Дачић. И он се као изненадио срамним пресудама из Хага. А што је био у претходној Влади, што је сарађивао с Хагом, што се бар није побунио? Не пери руке. Чуо си ваљда за Пилата? Ни Расим Љајић није знао колико су безочни они из Хага. Наиван као француска собарица. Наивнији од вечитог директора „Јавног сервиса“.

Човек на функцији има велику плату, велике привилегије, али би требало да има и велику одговорност. И треба много да зна и да стално учи. Морао је да чита, да се образује. Зашто није читао Јована Дучића? Дучић каже да су „Хрвати најхрабрији народ на свету. Не зато што се никога не боје, већ зато што се ничега не стиде!“ И како да победиш најхрабрији народ на свету? Вероватно истим средствима као што се они служе. Да потплаћујеш белосветске генерале, агенције за поправљање имиџа, судије, адвокате, новинаре, шпијуне, лобисте, да сакриваш доказе, да налазиш и плаћаш лажне сведоке, да застрашујеш и подмићујеш оне који би сведочили против твојих. Има ту још много тога. Постоје људи плаћени за такве финесе, ја ли ћу да их учим? Иначе, одлете ГОТОВИНА из руке. Залуд твоје жртве, попаљена села и градови, опљачкана вековна огњишта, протерана нејач. Хаг пониженом не верује!
 

Миодраг Тасић