Слобода говора

Понегде се слобода говора проширује и на слободу изражавања. Тако да та слобода може да садржи и право да запалите заставу своје земље без законских последица. Макар је тако у Америци!

У Србији слобода говора спада у такође једно од основних права. Србија се може подичити податком да је у својој историји имала закон о штампи који је садржао само један члан: Штампа је у Србији слободна! Истина, било је периода када је довољно било опсовати Председника (љубичицу белу),  власт или поредак, па завршити у затвору. На Голи Оток се ишло и само због узвика „Живео Стаљин“!

Данас не влада толика репресија. Ако се због изговорене или написане речи и заглави у апс, онда ће то бити најпре ако сте увредили непријатеље свог народа и Отаџбине. То јест, ако сматрате да је неко издајник, непријатељ или само србомрзац, па још то јавно саопштите, онда вам прдекана следује! Сад, ако то исто јавно кажете за комшију, неког лекара, професора универзитета, свештеника, па чак и политичара, поготову оног који није на власти, тада за вас нема опасности. Неће вам због тих речи зафалити ни длака с главе. Додуше, повређени може лично да вас тужи и на суду да доказује да сте починили кривично дело, може да тражи и надокнаду за ту увреду, но некако већина грађана нерадо одлази на суд. Изгледа,  не верују превише у правду. С друге стране правда је скупа и ретко достижна. Морате да плаћате адвоката да вам напише тужбу, потом таксу на тужбу, плаћате сведоке, заступања на суду, таксу на пресуду, предлог за извршење пописом имовине дужника, таксу на исти предлог...!

Тако је и са крађама које су за државу мале вредности. Ако вам лопов посече шуму у вредности од рецимо 15. 000 динара неће бити гоњен од стране државе. Мисли се на тужилаштво. У држави Србији 140 евра није сума за коју јавни тужилац гони лопова. Морате сами да тужите и да доказујете да сте покрадени. Па ако наплатите некада штету, наплатили сте, ако не, ко вам је крив? Ситна је то сума, мада многи у овој држави раде месец дана за сто евра; у кинеским радњама, кафићима или киосцима!

Дрзните се да нападнете „уметнике“, интелектуалце или припаднице невладиних организација због својих антисрпских изјава, написа у штампи, због филмова у којима приказују сопствену нацију у најгорем светлу, и тужилац ће се већ побринути за вас. Прво задржавање од 48 сати, па даље већ колико буде. Кад би само толико били ажурни и према оној баби што је сведочила против своје земље, а у корист Хрвата у тужби за геноцид. И што целокупна јавност сматра лажном изјавом и лажним сведочењем. Али, тужилаштво се не оглашава. У обичној парници када сведок лаже, следује му казна за лажно сведочење. А овамо неко лажно изјављује да је Србија извршила геноцид над Хрватима, и не сноси никакве последице за такву лаж! Чудни су путеви Господњи а чудна и пракса тужилаштва у Србији!

Морамо признати да није толико лоше да не би могло бити и горе. Увек може бити горе. Бранислав Нушић је због једне песме зарадио две године робије. Ђура Јакшић је добио батине од плаћеника које је унајмио Генерал Ранко Алимпић. Од тога, и већ изнурен од болести, убрзо је и умро. Наиме, као извештач из рата 1876. године с Турцима, Ђура Јакшић је веома критички писао о генералу Алимпићу, команданту на Дринском ратишту у поменутом рату. После рата Ђура је седео у једној Скадарлијској кафани. Генерал Алимпић је баш тада шетао са женом тим крајем. У исто време неки сељак је пролазио с воловском запрегом у близини. Тако што је још увек било могуће. Ђура приђе сељаку, нешто му каза и оде. У тренутку када је наишао генерал сељак стаде да туче волове и да виче: Ајде, шта сте застали као генерал Ранко Алимпић на Дрини! Сви су се насмејали, вероватно и песник, али ко се последњи смеје...!

Бориславу Пекићу су скакавци појели шест година живота због његових ставова о слободи говора и удруживања. Има још много сличних примера. Да се не би понављале такве ствари не нападајте бабе у црном, фондове за хуманитарно и друго право, српске глумце и редитеље што Србе представљају као убице, монструме и сличне величине, новинаре и писце који исто то раде али с пером у руци, и  остале знане и незнане уметнике, европејце и евроатлантске лобисте и поборнике. Да завршимо с Нушићем и цитатом из песме „Два раба.“

У Србији прилике су таке
Бабе славе, презиру јунаке
Зато и ви не мучите се џабе
Српска децо постаните бабе!
 

Миодраг Тасић