Белотинчанин победио коронавирус и вратио се у живот после 34 дана на респиратору

Овај 54-годишњи човек преживео је једну од најтежих борби које су се против коронавируса до сада водиле на Инфективној клиници у Нишу.

"Веровао сам у себе", рекао је Горан у интервјуу за Агенцију Анадолија, два и по месеца пошто је поново почео да дише својим плућима.

У болници је провео укупно 74 дана и за то време изгубио 38 килограма. Осим што га данас "помало боле зглобови", осећа се добро.

На почетку разговора наглашава да може да говори само о оном периоду лечења ког се сећа.

"Првих недељу дана био сам на кисеонику. Пре тога сам добио високу температуру и гушење, недостатак ваздуха. Сазнао сам после да је вирус захватио и плућа, тако да ми је одмах, у старту, укључен кисеоник. Тих недељу дана, лекарски тим и медицинско особље покушавали су да кисеоником надокнаде те недостатке који су уследили након вируса, и неких 7-8 дана после тога, 1. априла сам интубиран и био сам у коми", прича Горан.

Да је подршка кисеоником постала недовољна, једног дана је схватио по понашању медицинских сестара и лекара, који су иначе константно пратили параметре на монитору изнад његове главе.

"Видео сам по њиховим покретима и потезима да спремају машину на коју ће да ме укључе. Пробудио сам се, скинут сам, после 34 дана, а буђење је трајало... Ја се сећам... Још неких недељу дана сам био мало у неком бунилу, у неком сну, тако да се пуних 40 дана и не сећам ничега", говори Горан.

А, та машина, респиратор или механички вентилатор, објашњавају лекари, служи да "вентилира" плућа, греје ваздух и задаје му одређени проценат кисеоника, чиме успавани пацијент, који више није у стању да самостално дише ни уз максималне протоке кисеоника, добија на времену да му се плућна функција поправи.

Када је схватио шта га чека, Горан је остао прибран.

"У том тренутку нема страха. Мислим, није ми било свеједно јер сам знао да је то доста ризично, али некако сам имао поверења и веру у себе. Нисам боловао ни од каквих болести, нисам имао никаквих проблема друге врсте, скоро 30 година сам се бавио спортом, фудбалом и рекреацијом. Ето, веровао сам у себе да ћу то изнети и на крају се испоставило да је то тако", каже он.

Истиче и велико пожртвовање медицинског особља које се "бори за сваког пацијента".

"И лекари и медицинско особље давали су све од себе, не само за мене, него за све које сам ја могао да видим и чујем“, каже Горан.

После 74 дана константног лежања, са ослабљеним организмом и смањеном мишићном масом, требало је да устане и поново хода. То је захтевало додатни напор, вежбање, упорност и позитивно размишљање, што Горану, као бившем спортисти, није недостајало.

Трећи јун, када је отпуштен кући, био је празник за све Стевановиће.

У болничком кревету 74 дана

"Кућа је кућа, атмосфера и окружење су допринели да се сада осећам добро и тај напредак опоравка иде стварно у добром правцу јер, ипак, 74 дана провести у једном положају је превише за сваког човека. Сви резултати су ми добри. Сваког дана вежбам, имам справе, неке апарате, а и сам радим уз помоћ супруге", прича Горан.

Периода у болници ког се он не сећа до детаља памти његов лекар Стева Станишић, специјалиста анестезиолог-инфектолог, начелник Интензивног лечења.

"То је био пацијент који је дошао са дијагнозом ковида. Био је прво на кисеонику, па се то погоршавало. Ви одмах видите да то не иде, али је добио пуну терапију, у смислу те потпорне терапије. Па се погоршавало, па је спуштан у јединицу интензивног лечења, уз још веће протоке кисеоника, уз додатну потпорну терапију имуномодулаторима. Међутим, погоршавало се стање, почела је да се ремети и кардиоваскуларна функција и то је био тренутак одлуке да он мора да иде на механичку вентилацију", присећа се др Станишић.

Појашњава да респиратори помажу оним пацијентима којима је дисање, као витална функција, сасвим отказало, због чега су они "на ивици смрти".

Коришћењем респиратора "купује се време" да имуни систем заустави процес на плућима или да то учини терапија.

"То сигурно није лако јер ми немамо каузалну терапију код ковида, и то код ове најтеже форме која се манифестује отказом плућне респираторне функције. Огромна је смртност код ових пацијената јер то је, фактички, врста продужене реанимације. То није лек чаробни, па свако ко набави респиратор, он је успешан. Друго, респиратор захтева читаву инфраструктуру, собу за критично оболеле пацијенте, кревет, мониторинг, обучено особље, врхунску опрему, врхунски опремљен кадар, од средњег кадра до лекара, који морају да буду вични раду са респиратором", говори др Станишић.

Помиње статистику из Њујорка, где је смртност ковид пацијената на механичкој вентилацији 90 одсто. Сматра да је и то успех јер "ви од људи који су кренули путем без повратка, где је дошло до тешког оштећења дисајне функције, успете 10 посто да спасите".

Када је реч о терапији за такве пацијенте, каже да се "покушава све, са свим могућим лековима".

"Са такозваним имуномодулаторима, ту су и имуноглобулини, кортикостероиди, потпорна терапија. Те пацијенте хранимо јер они непрекидно спавају, хранимо их путем сонде или венских раствора, успављујемо, значи непрекидно добијају анестетике, релаксанте, тоалета је потребна, пуна нега и све то може некад да траје јако дуго", прича овај лекар.

У случају Горана Стевановића, такав "мукотрпан рад особља" трајао је више од месец дана.

Победа

"То је била буквално борба - један дан побољшање, други дан погоршање. Па онда фебрилност и компликације. Свака дуготрајна вентилација носи компликације. После 10 - 15 дана још је све било неизвесно. Он је час био боље, час лошије. Од 20. дана дошло је до дефинитивног побољшања и ми смо касније успели да га одвојимо од респиратора", говори др Станишић.

Опоравак свог "драгог пацијента" прати и месец и по дана након што је отпуштен из болнице.

"Све је успешно пребродио, изашао као победник из неравноправне борбе са вирусом и вратио се кући својој породици, свом дому. Већ скоро двадесетак дана сасвим нормално се креће, без помагала. Сигурно још боле зглобови, треба да се врати мишићна маса, треба да се врати стара покретљивост. Међутим, он је борац, он је бивши спортиста, тако да то за њега не представља проблем. Чак је и аутомобил возио, тако да је то право задовољство", прича др Станишић.

Додаје да су, нажалост, код критично болесних пацијената чешћи случајеви када су лекари немоћни да помогну. Ту нема лаких победа и много је неуспеха. Зато је, за доктора Станишића и његове колеге, исход Горановог лечења посебно значајан.

Захваљујући њему, и сами су се, у борби са опаком болешћу, осетили као победници и, како каже, добили снагу и вољу да "траже нова решења за ковид-19".

"То су тренуци који ничим не могу да се надокнаде. За нас, највеће признање и задовољство је када видите човека коме сте успели, својим знањем, трудом и ангажовањем, да помогнете да се врати кући и буде жив и здрав", каже др Станишић.