Коритњак не броји старе и не чека нове године

Коритњак, место изнад Нишке бање где је време стало, је село у коме је последњи становник умро 2002. године, а дечји плач се последњи пут чуо пре више од 60 година.

Село не броји више старе и не чека нове године, иако је од Коридора 10, од пута и пруге Ниш-Софија, удаљено само четири километара.

Место је, како кажу, на истој висини са облацима, налази се на северозападном огранку Суве планине или јужном ободу Нишке котлине, а кад је дан испран, пуца поглед на бљештавило Ниша и Нишке бање.

Дан је сув, "нити је јесен, нити почиње зима" док се екипа Танјуга на измаку 2014. године пење уз стрмину уским асфалтним путем и застаје на полетишту за параглајдере по којима се Коритњак још увек спомиње. Ту се асфалт прекида, а до центра села стиже се изрованим земљаним путем.

До уласка у село, само "вирови тишине", у центру села чесма без воде, зарасла у шибље.

У Коритњаку затичемо Станислава Недељковића, седамдесетосмогодишњака са супругом, сина последњег становника села Михајла Недељковића који је преминуо 2002. године.

"Мода донела, мода однела"

"Дођем по потреби овде, село је пусто, дође још неко, преко лета је више људи који обилазе Коритњак", каже Станислав на почетку разговора, па баца поглед према котлини и додаје, "овде је џунгла, доле је живот".

О разлозима исељавања кратко каже: "Мода донела, мода однела".

Када се појавила индустрија, људи су отишли, наставља Станислав и наводи да су они који су се иселили сада школовани људи - неће они да узму ралицу, косу, мотику, неће да чувају стоку.

"Неспособни су уништили индустрију. Сада имамо школоване кадрове који су већа беда од нас неписмених, немају где да раде", распричао се Станислав.

Коритњак је био раније познат по производњи креча, а Станислав одмахује руком и каже да нико данас неће да стоји уз температуру која топи камен.

Село никада није имало струју, а далековод је на дохват руке, по атару је више извора, а нема воде, Нишка бања је на 1,5 километара ваздушне линије, доле низ стрмину, а никада није у селу било лекара, земљани пут је одржаван кулуком, прича Станислав.

Масовно исељавање забележено је шездесетих година прошлог века када се још увек мислило "да је кућни праг најтеже прескочити".

Власти су са мештанима потписали уговор о размени земљишта, па су се овдашњи преселили у највећем броју у Нишку бању и Ниш.

Станислав је чуо да се прича о томе да се овде створи етно село и изгради жичара из Нишке бање до полетишта за параглајдере које је "на цигарет хода" од села.

"Мравињак би од људи био овде", оптимиста је Станислав и као да његове године не појачавају сумњу да би и та прича могла да буде још једно неиспуњено обећање политичара.

Међу оронулим чатмарама је једна новозиданица која пркоси времену и дивљини, као предсказање неког новог времена за Коритњак.

Земља храни и цара и мрава, подсећа нас Станислав и каже да је све произведено у Коритњаку здрава храна.

"Некада сам овде шумском стазом излазио без грашка зноја, сада више нема рада. Кад падне снег овде се не долази", прича он.

Коритњак је средњевековно место, у писаним изворима први пут се спомиње 1564. године под називом Коритар и са суседном Радикином Баром било је спахијски посед извесног Јусуф-бега.

Касније, када би се заратило и када би наступило време размирица, становништво се овде склањало од бомбардовања.

Коритњак није довољно велика опомена. Исељавање из села на југу Србије се наставља.