Милосава бије битку за парче хлеба Зорици и Зорану!

Она води неправедну борбу да буде оно што бити не може. Води борбу за макар три оброка дневно, док јој се Зорица (15) и Зоран (12) не „дохвате“ свог парчета хлеба. То је њена мисија. То је њена животна филозофија. Какав је живот уз административну линију са Косовом?

-Ми смо увек били сиромашни. Мој муж Дамјан је радио у шуми са дрвима а ја сам бринула о деци. Живело се некако. Не баш добро, али се живело. Од када је он погинуо од те исте шуме која нас је хранила, ја сад живим од данас до сутра-започиње своју исповест Милосава тужно загледана у даљину, као да жели да са својом децу одлети одавде. Не, где ће живети боље, већ где има наде да че живети боље.

Њена ћерка на јесен полази у средњу школу у Куршумлију. Мораће да путује пешице четири километара до Мердара и још 20 аутобусом до Куршумлије. Млађи син иде у основну школу у десетак километара удаљеној Рачи. Пола пешице, пола аутобусом.

-Морају тако. Школа је једини начин да моја деца пронађу свој пут у живот-кратко ће Милосава.

Усамљени на планини Зорица и Зоран и не знају како живе њихови вршњаци. Црно бели телевизор је њихов једини излаз у свет. Компјутер, мобилни телефон, купатило...то је још увек за њих луксуз.

На питање шта им треба, ова деца ћуте спуштених глава. Ипак, после неког времена млађи Зоран подиже главу и стидљиво каже: Требају нам мобилни телефони да се јавимо мајци кад касно долазимо из школе. Да не брине.

Има ли наде за Миливојевиће?

Да ли ће Милосава дочекати да јој деца постану људи, да заврше школу, запосле се и почну да живе од свога рада. Она друго и не тражи. .

Председник Месне заједнице Мердаре Часлав Милошевић каже да Миливојевићи немају ништа и да им све треба.

-Ја не знам како ће Милосава плаћати аутобуску карти Зорици која кошта око 6.000 динара месечно.

Потребан им је школски прибор, гардероба... То је основно за ђаке. На остало нису ни навикли-каже Часлав.

Жандармерија једина подршка

Највећа подршка Миливојевићима је Жандармерија, чија је база удаљена стотинак метара од њихове куће.

Помажу им у храни а прошле године су им купили бицикле. Мали Зоран гледа у ове храбре момке као у Богове. За њега су они идоли а његова жеља је да кад порасте буде један од њих.