Овако се прави ћумур

Пољанице, на двадесетак километара од Врања, обухватају више села: Големо, Мијовце, Власе... и на том простору ради око 50 ћумурана.

Када се пече
Сезона печења у правим, куполастим ћумуранама не постоји, мада ако је велико блато немогуће је извући дрва из шуме, па се тада ћумуране гасе. То није случај и са "лименком" с почетка приче. Ту је сезона пролеће и јесен, а по великој врућини и ладноћи не ради се. Ако је много влажно и кишно, тешко ћете испећи ћумур у земљи, тако да је и овај начин производње ограничен временским условима.

Готово свако домаћинство у овим селима има своју мини ћумурану, најчешће ону најпримитивнију и најјефтинију - од лима. Ћумур производе како би се мало појачали с парама, а и за личну употребу.

Озбиљнији прозивођачи, ћумур "пеку" у земљи или у правим ћумуранама, зиданим од опеке и блата. То су регистровани произвођачи са разгранатом мрежом купаца.

Зависно од тога на који се од три начина ћумур прави, зависи и његов квалитет, односно калоричност, па и цена. Најслабијег квалитета је овај "из лима", а најбољи је овај из правих ћумурских пећи.

Коју год "машину" да имате за ћумур, дрво вам је најважније.

Најбоља је, наравно, храстовина, али се у пећи "трпа" и буковина, боровина, врба... ма свака дрвена грађа коју можете да нађете. Ипак, правило је - што квалитетније дрво, то бољи ћумур.

У правим ћумуранама, зиданим од цигле и блата, прави се ћумур високе калоричности.

С обзиром на то да је ово брдско-планински крај, дрва за ћумур не недостаје, а произвођачи нам се куну да секу искључиво своју шуму и обележена дрва, планирана за сечу. Већи произвођачи за потребе прављења ћумура откупљују сечена дрва од сељака или шумског газдинства.

Али да почнемо од ове најједноставније, лимене, "скаламерије". Најчешће од старих бурића праве се лимене "пећи" које доле имају вратанца, а на врху "поклопац". Слична дечијем цртежу свемирског брода, оваква већа "пећка" у себе може да прими четири до пет кубика дрва.

По дну се ређају ситнији делови - гране и мање цепанице. Онда ка горе све веће цепанице које могу да стану. Па дну се поспе и мало ситнијег ћумура од раније производње, па се све запали и затвори. Око дна пећи набаца се песак.После две ноћи и једног дана, ћумур би требало да је готов. Од "димњака", односно горњег дела "пекача" који има поклопац сипа се вода да угаси и последњи жар. Потребно је налити са пет до шест канти воде. Зато су ове лимене ћумуране најчешће крај реке.

Од четири-пет кубика дрвета овај "лименко" произвешће осам до 10 џакова ћумура, који коштају 300-350 динара.

Нешто сложенији начин прављења угља, али чији је резултат квалитетнији, скупљи ћумур, је у земљи. У овој вештини можете и сами да се окушате, јер вам не треба никаква посебна "скаламерија", сем комада земље и наравно одређене количене дрвета.

У земљи се ископа не тако дубока рупа: 10 метара дужине око четири метара ширине, дубине око пола метра. Око рупе ваља ископати и мало "одвода".

У ову "раку" ређа се дрвена грађа. Када је све напуњено прекрије се остацима ситног ћумура заосталог од прошле производње, потом се набаца слој сламе, и запали.После четири дана "пакла", ћумур се гаси водом, суши и просејава. Пакује се у џакове и продаје за 350-400 динара. Овај ћумур углавном иде у извоз, у Грчку и Хрватску. У "раки" наведене величине по печењу се произведе око 200 џакова ћумура.

Ипак, и од доброг има боље, па се тако најквалитетнији ћумур прави у правој, старинској ћумурани.То су "куполице" зидане од цигле и блата, укопане у песак, које имају вратанца доле и велики отвор горе.

Праве ћумуране држе регистровани прозивођачи ћумура који током производње углавном "спаљују" букву, храст и цер.

Систем ређања грађе је исти као у претходна два случаја - прво доле ситнији комади дрвета, па крупнији. Дужина печења зависи од квалитета грађе, односно од тога колико је дрво влажно. У просеку, потребно је око пет-шест дана да се испече добар ћумур.

У ћумурану просечне величине стане око 10 до 12 метара дрва, од чега ће "изаћи" око 90 џакова најквалитетнијег ћумура.

Када се угаљ испече, у ове ћумуране се не сипа вода, него се чека да се сам охлади, што траје и по пет-шест дана.

Ово је најквалитетнији ћумур, а цена по џаку достиже 450 динара.

Иначе, предивна природа Пољаница у ово доба године помало је нарушена димом који се из ћумурана диже, па су ови произвођачи нетретко на мети еколога и инспекција.

Они кажу да не раде ништа што се на овим просторима није вековима уназад радило и да само настављају традицију дедова. За сопствено здравље не брину и тврде да до сада нико са плућима није имао проблема.

Ипак, прошле зиме по селима умало да дође до "устанка", јер су ћумуране почеле да ничу и по двориштима кућа у густо насељеном крају, па су се сељани побунили, а интервенисала је и инспекција.