Последњи врањски содаџија

- Иде Машко, иду оранжаде - говорили су суграђани, поздрављајући га.

Војин Машковић по имену, у граду Војкан Машко, статусни је симбол содаџијског заната у Врању, који је под налетом индустријске технологије отишао у заборав.

- По повратку из војске, из Загреба, предложио сам оцу да уведемо оранжаду, то је тада био хит, а он: “Шта ће ми то, зар не видиш да једва соду продајемо за 10 динара!”

Видим с ким имам посла, био сам и ожењен, а он у све хоће да се умеша и буде на “врх”. Зато сам одлучио да се осамосталим - истиче Машко.

Срећа је била, каже, да се уортачио са човеком из Бање, који је био калфа код њих и који је имао радњу у главној улици, изнад отпада.

Ортак из Бање је радио са њим три године, а онда одустао. Понудио му је 1961. године да купи радњу и машину, што је и учинио.

- "Полазила" нас је комшика Цвета, прва је направила "сефте" и била лаке руке. Стварно смо процветали - сећа се Машко.

Посао је кренуо, радило се даноноћно. Највећи проблем би био кад би нестао гас или, како су они тада говорили, "киселина", основна сировина за прављење соде.

Ишло се у Ниш, Параћин, а по потреби, у главно стовариште, у Земун. Тада би на сцену ступала супруга Богиња.

- Отишла сам једном у Земун - прича Богиња - била је велика несташица гаса. Уђем, кад секретарица доручкује јабуку, и с врата вели: “Нема гаса!”

“Не враћам се кући без гаса!”, кажем јој. Двориште, на стоваришту пуно, сви чекају.

“Ако вам није јасно, ено вам директор, па се њему обратите”, опет ће она, и смешка се подругљиво. Кад је тако, ја право код директора.

“Добар дан!” “Добар дан!” “Дошла сам из Врање по гас”, а он ће: “Шта ће ти гас кад имате Врањску Бању?”

“Кад се загрејемо топлом водом, директоре, да се охладимо мало шприцерима”. Он поч'е да се смеје, ма угуши се од смеха, “Иди”, каже, “Гас те чека у Врање.”

Изађем, прођем поред секретарице, она зинула, а ја полако: “Добих гас!” “Како?”, чуди се. “Тако!”, кажем јој и намигнем.

Времена су била идеална за соду, кренуло се и са клакерима (оранжадама).

Она се правила од соде, шећера, сирупа, лимунтуса и екстракта малине.

Затварачи су прво били кликери, који кад се притисну упадну у флашу, затим меки на цепање, па крунски, тврди.

- Стари, деца, сви су волели да им зашишти кад пукне затварач. А оранжада, разхлађена, па кад дође врућина, мелем за душу.

О каквом се квалитету радило, навешћу Арнауте - дрваре, који би везали коње поред радње, наручили оранжаду, испијали је на искап, па се машили за џеп и викали: "Ооо... алал пара, алал пара!" - смеје се Машко.

О заљубљеницима у 'ладан шприцер могао је данима да прича. Неко је волео "драмче", то је чаша од 3 дл. Сипа се 1 дл вина и 2 дл соде.

Пије се, како каже Машко, “док ти носи глава”. Други, који су волели домаће бело вино, густо и јако, да их не би “убило”, остављали су празну чашу "за два прста", а онда вино “нагазе Содом”, да га разбију, а не униште му укус.

Посао је цветао негде до 1985. године. Са појавом сокова, прво из “Делишеса”, а потом и киселе воде из “Хебе”, сода вода и оранжаде су биле потиснуте.

Војин Машковић соду и оранжаду правио је, док га је здравље служило, у кући, за себе, породицу и другаре. Док је могао наздрављао је шрпицером, пола вино, пола сода:

- Прва као друга, трећа као десета, а десета као прва - лака и у здравље била! Живели свима, колико вас има!

Душан Ђорђевић