Стефан Грујић, пекар без хлеба: Не треба ми милостиња, само желим да зарађујем

Суочавање са самосталношћу за њега је још већи изазов. Успео је да научи пекарски занат, али му ни то не помаже да заради парче хлеба којим би хранио себе и своје најмилије.

Пре месец дана на прагу зиме Стефан је са две млађе сестре близнакиње, Виолетом и Валентином (18), напустио Дом „Душко Радовић" и пошто нису имали где, дошли су да живе са мајком Снежаном (50) у оронулом кућерку у Улици Срђана Алексића, код Старог гробља. У кући немају ништа, нити она има услове за живот. Више су гладни него сити. Некако су прикупили мало огрева, али већина отвора на зидовима нема стакла. Тешко да ће новогодишње празнике дочекати у топлој атмосфери.

Као једина мушка глава хтео би да буде ослонац и хранилац породице. Одмах се запослио у једној пекари. Плата 20.000 динара и један оброк. Више него што је смео и да сања. Пекари раде ноћу, али му није тешко пала трећа смена. Понадао се да ће стећи искуство, испећи занат, али после месец дана, газда није био вољан да му плати.

Може му се тако. Нисам могао да плаћам ни градски превоз. Напустио сам посао, јер не могу да финансирам оне који имају много више од мене - разочаран је Стефан, признајући да не може да се помири с тим да су људи непоштени.

Није могао да схвати ни зашто су као деца били изложени насиљу оних који је требало да им буду највећи ослонац и подршка у животу.

Јаворка Ранђеловић, помоћник директора Центра за социјални рад каже да је Стефан ушао у процедуру и за добијање социјалне помоћи. Имаће право на 7.600 динара наредних девет месеци. После тромесечног прекида, моћи ће да настави све док се не запосли.

Свесни смо у каквим условима Стефан живи. Зато смо и покренули акцију набавке намештаја,  каже Јаворка Ранђеловић.

Од како знам за себе памтим само бол. Бол због мајке, која је после једне очеве пијанке постала инвалид, бол због глади, због очевих батина, због иживљавања хранитеља, бол што нисам успео да заштитим своје сестре. Бол је био толико велик да у једном тренутку, пре пет година, нисам више могао да га контролишем. Хтео сам да се убијем и сео на пругу, чекао сам воз. У минут пре доласка воза видео ме је један комшија и спасио ми живот - прича Стефан. - Данас сам свестан да је то био један непромишљен чин.

Никада више се не бих усудио да повредим себе. Никада нисам повредио ни друге и зато ми је тешко да се снађем у овом свету. Бежао сам од невоља, никада нисам пао у искушење да крадем, лажем, дрогирам се или опијам, а опет, пролазим тешко у животу. Не тражим сажаљење, не треба ми милостиња. Само хоћу да радим - искрен је Стефан.

Бака била једини ослонац

Губитак баке Стане Илић за Стефана је био тежак животни ударац.

Она се бринула о нама све док је могла и да је жива никада не би дозволила да гладујемо,  прича Стефан, коме сузе навиру док прича.

Скривала нас је од оца кад би био пијан да нас не би тукао, поготово мене...