Stefan Grujić, pekar bez hleba: Ne treba mi milostinja, samo želim da zarađujem

Suočavanje sa samostalnošću za njega je još veći izazov. Uspeo je da nauči pekarski zanat, ali mu ni to ne pomaže da zaradi parče hleba kojim bi hranio sebe i svoje najmilije.

Pre mesec dana na pragu zime Stefan je sa dve mlađe sestre bliznakinje, Violetom i Valentinom (18), napustio Dom „Duško Radović" i pošto nisu imali gde, došli su da žive sa majkom Snežanom (50) u oronulom kućerku u Ulici Srđana Aleksića, kod Starog groblja. U kući nemaju ništa, niti ona ima uslove za život. Više su gladni nego siti. Nekako su prikupili malo ogreva, ali većina otvora na zidovima nema stakla. Teško da će novogodišnje praznike dočekati u toploj atmosferi.

Kao jedina muška glava hteo bi da bude oslonac i hranilac porodice. Odmah se zaposlio u jednoj pekari. Plata 20.000 dinara i jedan obrok. Više nego što je smeo i da sanja. Pekari rade noću, ali mu nije teško pala treća smena. Ponadao se da će steći iskustvo, ispeći zanat, ali posle mesec dana, gazda nije bio voljan da mu plati.

Može mu se tako. Nisam mogao da plaćam ni gradski prevoz. Napustio sam posao, jer ne mogu da finansiram one koji imaju mnogo više od mene - razočaran je Stefan, priznajući da ne može da se pomiri s tim da su ljudi nepošteni.

Nije mogao da shvati ni zašto su kao deca bili izloženi nasilju onih koji je trebalo da im budu najveći oslonac i podrška u životu.

Javorka Ranđelović, pomoćnik direktora Centra za socijalni rad kaže da je Stefan ušao u proceduru i za dobijanje socijalne pomoći. Imaće pravo na 7.600 dinara narednih devet meseci. Posle tromesečnog prekida, moći će da nastavi sve dok se ne zaposli.

Svesni smo u kakvim uslovima Stefan živi. Zato smo i pokrenuli akciju nabavke nameštaja,  kaže Javorka Ranđelović.

Od kako znam za sebe pamtim samo bol. Bol zbog majke, koja je posle jedne očeve pijanke postala invalid, bol zbog gladi, zbog očevih batina, zbog iživljavanja hranitelja, bol što nisam uspeo da zaštitim svoje sestre. Bol je bio toliko velik da u jednom trenutku, pre pet godina, nisam više mogao da ga kontrolišem. Hteo sam da se ubijem i seo na prugu, čekao sam voz. U minut pre dolaska voza video me je jedan komšija i spasio mi život - priča Stefan. - Danas sam svestan da je to bio jedan nepromišljen čin.

Nikada više se ne bih usudio da povredim sebe. Nikada nisam povredio ni druge i zato mi je teško da se snađem u ovom svetu. Bežao sam od nevolja, nikada nisam pao u iskušenje da kradem, lažem, drogiram se ili opijam, a opet, prolazim teško u životu. Ne tražim sažaljenje, ne treba mi milostinja. Samo hoću da radim - iskren je Stefan.

Baka bila jedini oslonac

Gubitak bake Stane Ilić za Stefana je bio težak životni udarac.

Ona se brinula o nama sve dok je mogla i da je živa nikada ne bi dozvolila da gladujemo,  priča Stefan, kome suze naviru dok priča.

Skrivala nas je od oca kad bi bio pijan da nas ne bi tukao, pogotovo mene...