Тежак положај наимара у Лесковцу и на југу Србије

ЛЕСКОВАЦ - Неизвесност и беспосленост – најближе одсликавају садашње стање у грађевинарству југа Србије. Председник Већа Самосталних синдиката Јабланичког округа Иван Јовановић каже да је у свим грађевинским колективима шест општина Јабланичког округа – Лесковцу, Власотинцу, Лебану, Бојнику, Медвеђи и Црној Трави – регистровнао 500 чланова синдиката, што је више од 90 одсто радника запослених у том сектору привреде.

-Наши чланови у некада великим колективима као што су лесковачки Градитељ или власотиначка Црна Трава, годинама не могу да се изборе за елементарна права. Од обећаног оздрављења нема ништа, а садашње стање је правно недефинисано. Многи радници тих колектива потражују и више од милион динара због тога што им нису исплаћени лични дохоци, доприноси за пензијско и здравствено осигурање. Истовремено, неки руководиоци Градитеља, на пример, лишени су слободе – каже Иван Јовановић, председник Самосталног синдиката Јабланичког округа.

Слика безнађа

У синдикату су се не једном, и то на терену, уверили у бројне, велике незаконитости у раду појединих грађевинских фирми. Било је случајева да је на већем градилишту ангажовано двадесетак радника, али само неколико – пријављено! Остали су радили ,,на црно’’, без плаћеног доприноса за пензијско и здравствено осигурање.

-Та слика безнађа, отвореног незаконитог понашања, позната је и надлежним инспекцијским органима, али се стање не мање набоље. Напротив, наше су оцене да су социјално-економске прилике у овој, али и другим областима, све неповољније за раднике – прецизира Јовановић.

У садашњим неповољним економским приликама у земљи – а стање је много теже на југу Србије – многи радници, врсни грађевински стручњаци – да би прехранили своје породице, прихватају се најтежих послова уз минималне и нередовне зараде.

-У готово свим случајевима, а на хиљаде је судских спорова, радници једино желе да им се исплати било каква зарада и уплате доприноси за пензијско и здравствено осигурање. Многи су добили и извршне пресуде, али ни то им није помогло, јер нема пара у њиховим фирмама да се обавезе наимре. И тако се затвара круг у времену када многе институције не раде свој поса и не штите раднике – вели Јовановић.

У Лесковцу, центру Јабланичког округа, ове године су понуђене четири локације за градњу станова и локала и по први пут се догађа у последњих двадесет година да се расписује лицитација за издавање грађевинских плацева у градском језгру. То земљиште предвиђено је да се на њему сагради око 10.500 квадатних метара стамбено-пословног простора, а према неким рачуницама градски буџет би требало да буде богатији за 1,2 милиона евра!

У ,,српском Манчестеру’’, према подацима које смо сазнали у локалној самоуправи, активна се само на три градилишта! На једној од локација, простору старе аутобуске станице, који је сада ругло града, планира се градња пословно центра површине 2.300 квадратних метара, као и лепо опремљена стамбена зграда.

-Инверститори по први пут добијају у последњих двадесет година слободне и комунално опремљене грађевинске локације, а ускоро ће бити понуђене на продају и веома атрактивне локације у близини Технолошког факултета и Културног центра – каже Драгана Стошић, помоћница лесковачког градоначелника.

Нажалост, иако се отварају простори за упошљавање грађевинске оперативе југа Србије, укупне прилике у грађевинарству су изузетно тешке, а многи грађевински радници доведени су буквално до просјачког штапа.

Ипак, да све у грађевинарству југа Србије није тако црно, у синдикату наводе два добра примера. Први је лесковачка индустрија грађевинског материјала ,,Младост’’, а други је власотиначко предузеће ,,Рад-циглана’’. И у једном и другом колективу зараде се исплаћују редовно, далеко су изнад просека југа Србије и у обе средине синдикати су активни, а радници задовољни тренутним социјално-економским положајем.

Дуга традиција

Давно се зна да је неимарство једно од обележја југа Србије, односно Јабланичког округа. Многе ствари су се нажалост промениле – негоре! У Црној Трави и Власотинцу, вишедеценијским центрима неимарских сањара, две техничке школе у којима се припремају будући зидари, армирачи, тесари, али и техничари грађевинског усмерења годинама муку муче како да попуне скамије. То је посебно изражено у Црној Трави, коју многи сматрају ,,главним градом’’ неимарског заната у Србији.

Сви велики грађевински колективи су – пропали. Посебно тешке дане преживљавају радници два највећа предузећа, лесковачког ,,Градитеља’’ и власотиначке ,,Црне Траве’’. Оба су у стечају и прети им дефинитивно потонуће.

Одавно се знало да је дунђерски посао тежак, али је на југу Србије, посебно у Власотинцу, Црној Трави, па и Лесковцу, било читавих породица које су се определиле за тај занат. Љубав према неимарству преносила се с колена на колено, а грађевински алат заузимао је почасно место у њиховим домовима. Из неких грађевинских породица поникли су и бројни доктори грађевинарства и архитектуре. О томе би мобле да се напишу читаве студије.

У Црној Трави се на дан св. Прокопија, 21. јула, сваке године, одржава Сабор печалбара и неимара. Прилика је то да се макар на кратко, само тога дана, сусретну црнотравски неимари из расејања, али и сви Црнотравци који су ,,трбухом за крухом’’ напустили родни крај.

Данас – беседе сами Црнотравци – више нема печалбара у класичном смислу, већ је више реч о предузетницима, пројектантима, конструкторима. И на овај сабор долазе успешни Црнотравци, власници грађевинских фирми и радњи, као и предузетници из других области.

Црнотравци су поносни на своје најпознатије неимаре, на чувеног архитекту Часлава Виденовића, који је пројектовао све важније зграде у Црној Трави, поносни су и на најстаријег гтрадитеља димњака Стојана Аризановића, као и Црнотравце који су наставили успешну градитељску каријеру у Фрацуској, Немачкој, Швајцарској, Русији или раде на Грађевинском факултету у Београду.

-Црнотравци су ушли у неимарску легенду као људи који су ,,пола света саградили’’, али не и свој завичај. У другим деловима Србије, али и широм земљине кугле десет пута је више Црнотраваца него што их је у родном крају, где су остали само старци! – каже Милан Момчиловић, познати новинар, родом из црнотравског краја.

Радња Црнотравца Стојадина Аризановића, специјализована за израду и одржавање фабричких димњака ,,у погону’’ је у Београду већ седамдесет година!

-Није имало од чега да се живи и ми нисмо ни завршавали школе, већ смо као веома млади кретали у печалбу – записао је у књизи ,,Поглед са врха димњака’’ Жика Јовановић, новинар и учитељ из Црне Траве, у делу посвећеном управо животном путу Стојадина Аризановића, неверавног грађевинског уметника.

У Црној Трави, ,,престоници неимарства’’, као и на целом југу Србије, мало се гради. За гравинске раднике дошло је време када су машине утихнуле, а то је, беседе они сами, најтежи, најтужнији осећај који може да снађе човека, неимара, вредног радника – да нема посла.

Живот печалбарских жена био је тежак, пун туге и самоће у планини, суров, али истовремено пун љубави према породици и увек са погледом у даљину, негде далеко где су њихови мужеви.

-Увек када се спавало, стављао се у јастук цвет босиљка који мирише да се снева неки бољи жибот. Свака шкрипа врата била је нада да ће деца, жена и родитељи угледати оца, супруга и сина како се весео враћа из печалбе и улази у кућу где га сви нестрпљиво чекају. Ту слику носе и данас одрасла деца из печалбарских породица Црне Траве – записао је Станко Миљковић, лане преминули чувени лесковачки новинар.