Тридесет година није пропустио ни један меч „Радничког“, сем са „Звездом“ и „Партизаном“

И то из принципа. Специјално јастуче за хладан бетон Чаира купио је давних седамдесетих година у Хрватској и до данас се не одваја од њега – и зими и лети.

Од своје ране младости прати мечеве ФК Раднички Ниш. Прву утакмицу пратио је 1962. године, тада је као полазник другог разреда бежао из школе како би пратио мечеве свог Радничког, каже да и дан данас памти батине које је од оца добијао због бежања из школе. Памти Панту, Димовског, Митошевића, Стеву Андрејевића, Кнеза, а у сећању му је када је гледао Шекуларца на Чаиру у дресу ОФК Београда.

Видановић је несвакидашњи навијач, само га је болест и војни рок држао даље од Радничког. Први меч гледао је давне 1962. године, као да је јуче било, памти меч са екипом Сарајева, каже да је под притиском друштва побегао из школе како би гледао тај меч. А са пођеднаком сетом сећа се и утакмице против Ријеке пар година касније када је на старом стадиону Чаир покисао као миш, али је ипак одгледао меч до краја.

- Оно што највише волим, а данас ми недостаје је атмосфера која је кружила на и око стадиона пред мечеве Радничког, било је другачије, навијали смо за свој, поштовали противнички клуб. Нас петнаестак у својој режији отишли смо седамдесетих у Зеницу, упознали домаће навијаче који су нас пре и после меча водили у кафану, а након меча као род рођени испратили до железничке станице, почиње Видановић своју навијачку причу.

Он каже да је све подредио Радничком, чак и посао. Када „Реал са Нишаве“ игра меч, увек је узимао слободан дан. Радио је у Машинској индустрији, често је знао да се око Радничког посвађа и са директором.

– Наш тадашњи директор није био спортиста, а ни љубитељ спорта и није знао како је волети неки клуб. Радио сам две везане смене како бих на дан утакмице могао да затражим слободан дан. Десило се понекад и да одбију да ми дају, онда се покупим и одем, било ме је брига за дневницу и све, једино до чега ми је било стало, био је Раднички, да гледам мој Раднички, каже он

Оно што Драгољуб не може да прежали је што није успео да Брата натера да заједно оду на стадион. Каже да није вулгаран, али воли да добаци судији „Судија милујем ти жену“ што је често изазивало салве смеха међу другарима са трибине. Као да је јуче било памти и дан када је Миленко Титин промашио празан гол против ОФК Београда, јер је тај промашај коштао Раднички опстанка у лиги.

Не пропушта ниједан меч на Чаиру већ годинама, за разлику од других навијача прати све мечеве осим мечева против вечитих ривала, тако је већ више од три деценије. Након једног немилог догађаја зарекао се да на Чаиру неће гледати вечите док је жив, тога се и данас држи.

– Не сећам се се тачног датума, на једној утакмици против Звезде мало сам попио и почео да вређам гостујуће навијаче, добацивао сам погрдне речи. Срећом тада је било другачије, видели су да сам попио па су ми „опростили“, зарекао сам се да више нећу гледати Звезду и Партизан у Нишу и дан данас се тога држим, каже он.

Данас не може да прежали то што млади из Ниша навијају за Звезду и Партизан, поред Радничког који бележи најбоље резултате у новијој историји.

– Мој син навија за Партизан, а то не могу да прежалим, стално му говорим, у реду, навијај за Партизан, али бар тај један дан навијај за Раднички. На моју жалост одбија да ме послуша. Када је био мали нудио сам му највеће чоколаду да промени мишљење и навија за Раднички, али био је неумољив.

Омиљени су му Слободан Антић, који је по њему имао невероватан преглед игре, Илија Димовски, за кога каже да је играч задатка, Љубиша Рајковић, Душан Митошевић, незаобилазни Драган Пантелић, док од садашњих фудбалера симпатише голмана Александра Јовановића.

– Чини ми се да нас селектори заобилазе, имамо сјајан тим, Александар Јовановић брани у сјајној форми, нисам објективан, али сам сигуран да у Србији тренутно нема бољег голмана. Наш Ацко је против Борца скинуо две невероватне шансе Борцу, па који голман у Србији данас може то да уради, пита се Видановић?

За крај нам је рекао да на стадион иде како би се дружио са својим пријатељима на трибине и да ће боравити на Чаиру док год је у могућности да оде до стадиона.

Александар Илић Грађанин
Фото: ФК “Раднички“ – документарни филм