Војна болница Ниш: Историја Сталне моравске нишке болнице

Војна болница у Нишу делила је судбину свог народа и своје војске. Скоро сви догађаји на истоку и југоистоку Србије у последњих 136 година, посебно они из периода Првог светског рата, доводе се у везу и са Сталном моравском (нишком) војном болницом, како се звала почетком 20. века. У Великом рату ова здравствена и војномедицинска установа збрињавала је рањене и болесне српске војнике и цивиле, а, поштујући све међународне конвенције и начела хуманог позива својих лекара и осталог особља, са великом одговорношћу бринула је често и о припадницима непријатељских војних снага. 

Током рата у овој установи је радило 1.889 медицинских и немедицинских радника. На самом почетку ратних сукоба у њој је било 988 запослених. Одмах после церске и колубарске битке, када је огроман прилив рањеника био у болници у Ваљеву и осталим местима на западу Србије, нарочито након пресељења ратне престонице Србије из Београда у Ниш, сви запослени у нишкој болници били су ангажовани на збрињавању страдалих у ратним окршајима. 

На велику несрећу, са рањеницима у ове крајеве наше земље, у Ниш и болницу стигла је и епидемија пегавог тифуса. Од пегавца је крајем јесени и почетком зиме 1914. и у првим месецима 1915. године дневно умирало између 50 и стотину људи. Удар епидемије био је у марту и априлу друге ратне године када је било најтеже , дневно је умирало чак и по 500 оболелих од тифуса. . . Епидемија је после наређења о формирању мешовитог већа за сузбијање тифуса заустављена, али је ова болница тада задобила велики губитак, од последица пегавог тифуса преминуо је тадашњи управник пуковник др Јевгениј Броновачки, каже садашњи управник установе др Радиша Витас. 

На улазу у Војну болницу лекари и особље болнице подигли су у најтежим условима посебан споменик-пирамиду, како би остао трајан знак и вечно сећање на све преминуле од пегавог тифуса, али и страдале припаднике српске војске и цивиле на почетку Великог рата. Овај споменик стоји и данас на истом месту. 

Пратећи своју војску и српски народ, Стална моравска нишка болница кренула је на свој најтежи пут после евакуације из Ниша пред налетом бугарске војске крајем 1915. године. Преко Прокупља и Подујева стигла је до Приштине, а настављајући даље преко Пећи и Призрена успешно је прешла и пребродила један од најтежих планинских превоја Чакор и докопала се Скадра. Одатле болница бродовима одлази са својом војском на Крф, прича др Витас:

Први задатак на Крфу био је оспособљавање особља болнице, лекара и сарадника за рад, јер је и међу њима било много оболелих и немоћних. Одмах затим прионуло се на лечење исцрпљених српских војника. Током 1916. наредбом Генералштаба Српске армије формирају се привремене и мање болнице из нашег састава које раде у склопу савезничког војног санитета. Део наше болнице те исте године, са војском, бродовима одлази за Солун. Без иједног дана прекида радило се на збрињавању припадника српских, али и савезничких снага. 

Две године касније, 1918. када је пробијен Солунски фронт, колектив Нишке војне болнице распоређен је по јединицама српске војске и полако се враћа у отаџбину. Поново је као јединствена целина наша установа постала права војна болница у Драгоманцима, на југу Македоније на путу повратка за Србију. У своју установу у Нишу средином јесени исте године стиже 280 припадника болнице, значи тек сваки девети је преживео и почео поново да ради тамо где је био пре почетка рата. 

Стране војносанитетске мисије, које су сарађивале са Сталном моравском нишком болницом и на њеном путу кроз Црну Гору, Албанију и Грчку до повратка у Ниш у периоду Великог рата биле су бројне. Ипак њихова улога није докраја испитана. . . Верује се да постоје записи и званична документа која нису угледала светлост дана и да су у архивама војних санитета и команди армија савезника у Великом рату. Једној од тих мисија, руској, Војна болница, град Ниш и Удружење потомака ослободилачких ратова у Нишу одужили су се пре неколико дана – поставили су спомен-плочу одмах поред споменика-пирамиде. На два језика, српском и руском, исписана је захвалност за заједничко и велико херојство лекара и медицинског особља Сталне моравске и Руске царске пољске војне болнице, која је прва притекла у помоћ српским медицинарима на почетку Великог рата, већ ујесен 1914. године.