Vojna bolnica Niš: Istorija Stalne moravske niške bolnice

Vojna bolnica u Nišu delila je sudbinu svog naroda i svoje vojske. Skoro svi događaji na istoku i jugoistoku Srbije u poslednjih 136 godina, posebno oni iz perioda Prvog svetskog rata, dovode se u vezu i sa Stalnom moravskom (niškom) vojnom bolnicom, kako se zvala početkom 20. veka. U Velikom ratu ova zdravstvena i vojnomedicinska ustanova zbrinjavala je ranjene i bolesne srpske vojnike i civile, a, poštujući sve međunarodne konvencije i načela humanog poziva svojih lekara i ostalog osoblja, sa velikom odgovornošću brinula je često i o pripadnicima neprijateljskih vojnih snaga. 

Tokom rata u ovoj ustanovi je radilo 1.889 medicinskih i nemedicinskih radnika. Na samom početku ratnih sukoba u njoj je bilo 988 zaposlenih. Odmah posle cerske i kolubarske bitke, kada je ogroman priliv ranjenika bio u bolnici u Valjevu i ostalim mestima na zapadu Srbije, naročito nakon preseljenja ratne prestonice Srbije iz Beograda u Niš, svi zaposleni u niškoj bolnici bili su angažovani na zbrinjavanju stradalih u ratnim okršajima. 

Na veliku nesreću, sa ranjenicima u ove krajeve naše zemlje, u Niš i bolnicu stigla je i epidemija pegavog tifusa. Od pegavca je krajem jeseni i početkom zime 1914. i u prvim mesecima 1915. godine dnevno umiralo između 50 i stotinu ljudi. Udar epidemije bio je u martu i aprilu druge ratne godine kada je bilo najteže , dnevno je umiralo čak i po 500 obolelih od tifusa. . . Epidemija je posle naređenja o formiranju mešovitog veća za suzbijanje tifusa zaustavljena, ali je ova bolnica tada zadobila veliki gubitak, od posledica pegavog tifusa preminuo je tadašnji upravnik pukovnik dr Jevgenij Bronovački, kaže sadašnji upravnik ustanove dr Radiša Vitas. 

Na ulazu u Vojnu bolnicu lekari i osoblje bolnice podigli su u najtežim uslovima poseban spomenik-piramidu, kako bi ostao trajan znak i večno sećanje na sve preminule od pegavog tifusa, ali i stradale pripadnike srpske vojske i civile na početku Velikog rata. Ovaj spomenik stoji i danas na istom mestu. 

Prateći svoju vojsku i srpski narod, Stalna moravska niška bolnica krenula je na svoj najteži put posle evakuacije iz Niša pred naletom bugarske vojske krajem 1915. godine. Preko Prokuplja i Podujeva stigla je do Prištine, a nastavljajući dalje preko Peći i Prizrena uspešno je prešla i prebrodila jedan od najtežih planinskih prevoja Čakor i dokopala se Skadra. Odatle bolnica brodovima odlazi sa svojom vojskom na Krf, priča dr Vitas:

Prvi zadatak na Krfu bio je osposobljavanje osoblja bolnice, lekara i saradnika za rad, jer je i među njima bilo mnogo obolelih i nemoćnih. Odmah zatim prionulo se na lečenje iscrpljenih srpskih vojnika. Tokom 1916. naredbom Generalštaba Srpske armije formiraju se privremene i manje bolnice iz našeg sastava koje rade u sklopu savezničkog vojnog saniteta. Deo naše bolnice te iste godine, sa vojskom, brodovima odlazi za Solun. Bez ijednog dana prekida radilo se na zbrinjavanju pripadnika srpskih, ali i savezničkih snaga. 

Dve godine kasnije, 1918. kada je probijen Solunski front, kolektiv Niške vojne bolnice raspoređen je po jedinicama srpske vojske i polako se vraća u otadžbinu. Ponovo je kao jedinstvena celina naša ustanova postala prava vojna bolnica u Dragomancima, na jugu Makedonije na putu povratka za Srbiju. U svoju ustanovu u Nišu sredinom jeseni iste godine stiže 280 pripadnika bolnice, znači tek svaki deveti je preživeo i počeo ponovo da radi tamo gde je bio pre početka rata. 

Strane vojnosanitetske misije, koje su sarađivale sa Stalnom moravskom niškom bolnicom i na njenom putu kroz Crnu Goru, Albaniju i Grčku do povratka u Niš u periodu Velikog rata bile su brojne. Ipak njihova uloga nije dokraja ispitana. . . Veruje se da postoje zapisi i zvanična dokumenta koja nisu ugledala svetlost dana i da su u arhivama vojnih saniteta i komandi armija saveznika u Velikom ratu. Jednoj od tih misija, ruskoj, Vojna bolnica, grad Niš i Udruženje potomaka oslobodilačkih ratova u Nišu odužili su se pre nekoliko dana – postavili su spomen-ploču odmah pored spomenika-piramide. Na dva jezika, srpskom i ruskom, ispisana je zahvalnost za zajedničko i veliko herojstvo lekara i medicinskog osoblja Stalne moravske i Ruske carske poljske vojne bolnice, koja je prva pritekla u pomoć srpskim medicinarima na početku Velikog rata, već ujesen 1914. godine.