Јужна Србија Инфо
Ћирилица | Latinica

Интервју: Добривоје Боби Јанковић, новинар

rssBookmark and Share

Алексинац 07.08.2017. Зоран Живковић

- Занимљив је случај Шекуларац. Тај необорени рекордер је на Светском првенству у Чилеу 1962. године у сусрету између Југославије и Уругваја од француских новинара добио не оцену 10, него 11. Он је по томе остао оригинал.

Интервју: Добривоје Боби Јанковић, новинар

После бестселер књиге „Шта каже Мадера“ у којој је писао о свим великим људима који су током седам деценија прошли кроз један од најчувениjих ресторана на Балкану „Мадеру“, Добривоје Боби Јанковић, дугогодишњи новинар „Политике“ недавно је спортској и не само спортској јавности даривао још једно вредно штиво. У издању „Службеног гласника“ изашла је књига о другој „звезди“ Црвене звезде, Драгославу Шекуларцу.

Књигу „Бескрајни Шекуларац“ сте представили као друштвено-политичко-спортску хронику једног времена. Због чега?

- Занимљив је случај Шекуларац. Ја сам имао ту част да пратим велики део његове каријере. У међувремену смо постали и јако добри пријатељи. Ја сам схватио Шекуларца у једном времену које је доста карактеристично за вредности у Србији. То је била једна личност која је била убедљиво најпопуларнија. И не само у српском роду, него и на просторима Европе и света. Тај рекордер, необорени рекордер је на Светском првенству у Чилеу 1962. године у сусрету између Југославије и Уругваја од француских новинара добио не оцену 10, него 11. Он је по томе остао један оригинал. Ми смо на његовом примеру показали све лоше карактеристике и стране нашег друштва. Као најпопуларнија личност он је самоникли. Њега нико није изгурао. Његов трансфер није вредео 100 милиона евра.

Он је постао једна природна појава са талентом за ту игру, најпопуларнију игру на свету која се не може мерити са другима. И то је ондашње друштво разумело. Стадиони су били крцати и не само када је Шеки играо за Црвену звезду. Ја сам имао ту срећу да упознам једног млађег човека из Јасике код Крушевца, који је био документарист без премца. Он је пре појаве моје књиге, пуне две године радио на томе да докаже ко је најгледанији фудбалер. Не колико је ко утакмица одиграо за репрезентацију. Па замислите, од једног Шекуларца који је за националну селекцију одиграо 42 или 41 утакмицу, једна му није призната, дупло су надмоћнији Саво Милошевић и Дејан Станковић. То је апсурд нашег поимања ствари уопште, не само спорта.

Да ли је у једној таквој клими Шекуларац био злоупотребљаван?

- Шекуларац је био максимално експлоатисан. Чинили су то медији, чиниле су то политичке и друштвене организације. Њега су терали да игра хокеј, па је играо хокеј пред 15000 гледалаца на Ташмајдану, што је незабележен рекорд свих времена. Терали су га да буде стрелац, па је у Миријеву освојио Школско првенство Југославије. Желели су да буде и глумац, па су Хрвати направили филм који пунио биоскопе широм Југославије. Али када се узбуркала политичка клима онда су се Хрвати потрудили и успели да тај филм сасвим пониште.

Њега су терали да игра хокеј, па је играо хокеј пред 15000 гледалаца на Ташмајдану, што је незабележен рекорд свих времена.

Таква експлоатисана личност је доживела следеће. Када се Шекуларац као светски фудбалер појавио на међународној сцени, највећи бос тадашњег фудбала Ањели дошао је кришом у Београд. Он је био једно велико не само привредно већ и политичко име. Његов долазак је узбуркао политички врх земље. Чак су истражни органи били задужени да истраже како је Ањели дошао да преговара са Црвеном звездом о куповини Шекуларца, а да то државни протокол не зна.

Углавном, епилог је био следећи. Друг Тито, за многе вечити и данас друг Тито који је многе политичке одлуке доносио тако што би нешто гласно прокоментарисао, се на Брду код Крања, онако за себе питао: „Ко је Бога ти, тај Шекуларац, па шта мисли тај Ањели, долази код Шекуларца, а да се не јави нама? Али њега не треба продати. Он овде треба да забавља радничку класу“. То гласно Титово размишљање о Шекуларцу дословно је записано и код Владимира Дедијера. Тако је и било.

А како је сам Шекуларац подносио толики терет славе?

- Тај терет славе није могло да поднесе десет Шекулараца, а не један човек. То је био страховит терет. Он је снимао плоче, филмове, он је био атракција. Сећам се да је после једног дербија са Партизаном, 5000 људи ишло за Шекијем од стадиона до Теразија. Саобраћај је био заустављен.

Када је дошло време, а сваком човеку после највећег успона дође и време стагнације и пада, да је и Шеки почео да доживљава пад, ми смо као друштво почели да га се одричемо. И полако, полако успели да једну такву вредност сведемо на минимум. Мени је било веома тешко јер сам то осећао као једну велику неправду једног друштва. И тада је у мени почела да тиња идеја да кад све прође, да између корица једне књиге пробам да објасним ко је био Шекуларац и зашто је он бескрајан.

На Шекуларцу је почело да пуца самоуправљање, тзв. самоуправљање и тзв. братство и тзв. нарочито јединство. Јер када је он начинио онај инцидент у Нишу, Југославија се поделила на три гола. Кажњен је са годину и по дана забране играња. Због тога, после Чилеа није проглашен најбољим фудбалером ФИФЕ, нити најбољим фудбалером Европе. На три гола подељени, београдски новинари и то највећа пера штитили су Шекуларца, али онако како то умеју Срби. Мало, али штитили су га. Јован Величковић је написао поему о Шекуларцу која у мојој књизи привлачи апсолутно највећу пажњу. Загреб је био и овакав и онакав, јер Загрепчани су обожавали Шекуларца, он је увек одушевљавао Максимир.

Била би трагедија да и други најпопуларнији човек који се појавио у српском роду, а то је после Шекуларца Новак Ђоковић, не доживи Шекијеву судбину и буде жртва наших нарави

Е, у Босни је била сасвим друга клима. Они су били оштро против Шекија јер су још тада почели да маштају о ЗЕТРИ, о тој „зеленој трансверзали“. Ја сам имао прилику да у Требињу видим како се убира харач обичном народу. Ишли су од куће до куће и прикупљали паре за Олимпијске игре, другим речима за ЗЕТРУ. Срби се нису превише интересовали шта значи та „зелена трансверзала“. Од свих колега из Београда, то могу да кажем, не зато што сам био далековид, једини ја нисам ишао да примим ексклузивну пребогату униформу за Зимске олимпијске игре која се састојала од две големе торбе. И сви су отишли на ту Зимску олимпијаду 1984. Није ми било жао што нисам отишао али сам рекао због чега не идем и да ће нас једног дана због те „трансверзале“ заболети глава. Иначе, Сарајлије су за Шекуларца тражиле казну до 10 година затвора. Фудбалом су тада управљали углавном политичари и полицајци који никакве везе нису имали са спортом.

Прибојавате се да још један велики српски спортиста не доживи Шекијеву судбину?

- У закључку свега тога рекао сам да би била трагедија да и други најпопуларнији човек који се појавио у српском роду, а то је после Шекуларца Новак Ђоковић, не доживи Шекијеву судбину и буде жртва наших нарави. Да се на једног таквог спортисту, који је у два маха био најбољи спортиста света, не сручи сво то наше политиканско незадовољство. А знате ли шта значи кад Америка дозволи да неко ван Америке и ван њених сателита буде најбољи на свету. Изразио сам бојазан да Новак не буде Шеки број 2. На промоцији књиге у Крушевцу, сам Шекуларац је рекао да се то неће догодити јер је он имао златне ноге и дрвену главу, а Новак има златне руке и паметну главу.

Промоција је одржана у Крушевцу, јер Шекуларца везују лепе успомена за тај град. Какви су даљи планови око промоције књиге?

- Од када се појавила ова књига ја немам мира. Зову људи, интересују се али не могу свима да одговорим. Промоцију траже и у Штипу, родном граду Драгослава Шекуларца. Иако се он тамо само родио, они су му подигли прелеп споменик. Ићи ћемо и у Штип. Ако не буде пара, ићи ћемо теретним возом.

Својевремено се са нестрпљењем чекао уторак и ваш коментар у Политици. Да ли данас имамо таквих анализа у спортском новинарству?

- Данас имамо поплаву таблоида, поплаву једног зла које се усадило у Србији, а у Србији се усади све оно што не ваља. У Србији се најдуже усадио комунизам као један погрешан покрет. Бојим се да ова таблоидна кампања не потраје, а видимо где нам је та кампања одвела млади свет. Онај млади површни свет. Одвела га је у естраду, у разне прљаве западне и америчке воде.

Објаснио сам да у једном олимпијском циклусу који траје 4 године стварамо наше играче

Ја сам доста година провео као аматерски фудбалер, почевши од мог Сталаћа. Једно време био сам по некима краљ малих терена. То је преовладало да се одрекнем архитектуре и да се окренем спорту и новинарству. Пуно сам научио од Љубише Вукадиновића, он је из Трстеника, такође са моравске обале. Он је био највећи, недостижан. Није знао стране језике али је разумео спорт до те мере да је то било импресивно. Он је публику придобио озбиљношћу а не лажима. Јер само једна лаж је довољна да вас публика прозре.

Живот се састоји од црне и беле стране. И увек слободно кажи, ово је црно а ово је бело. Нико ти због тога неће замерити а твоји читаоци ће бити твоји држитељи. И кад загрми, кад из неког разлога хоће да те смакну, читаоци те не могу одбранити, али ће те увек поштовати. Тако се постајао новинар... Данас је друга клима, не зато што неко неког плаћа да пише овако или онако. Фудбал је у великом застоју јер у њему круже милијарде. А где круже толике паре кружи и криминал. Они аматери који из љубави обележавају терене на уштрб свог слободног времена и своје породице недељом, они чувају фудбал а ови који га продају и распродају извели су га из Европе. А знамо да смо једном у тој европској унији фудбала били и шампиони, раме уз раме са једном Барселоном, Ајаксом, Бајерном, Реалом... Данас смо се срозали на петпарачку трговину. Ми смо направили самопослугу за белосветску мафију да дође и купује по мизерним ценама.

По вама све се то може средити али само ако би, како сте навели, оваква фудбалска лига у Србији била стопирана на једно извесно време.

- Да. И наишао сам на митраљезе. Оваква лига какву имамо у Србији треба да се стопира и да сви играчи који желе и које неко хоће, могу слободно да оду. И са овим играчима који долазе са прекоморским лађама тајкуни су још више замрачили наш фудбал. Ти играчи нису никакви играчи и нису имали где, па су дошли код нас иако нису добро плаћени. Дакле, објаснио сам да у једном олимпијском циклусу који траје 4 године стварамо наше играче. Док сам био у крушевачком Напретку због организације омладинске школе, видео сам да у Србији имамо много боље играче него што су ови које доводе са стране. Ти млади фудбалери заслужује добре тренере и васпитаче. Да им се дају плате, нешто боље од просечних, а не баснословне суме. Потписујем да ћемо након четири године имати играче, имати пуне стадионе и два места у ервопским такмичењима. Наравно, тајкунима који данас воде клубове то није одговарало и они су се оштро супротставили. И министар спорта се у то не разуме, никад није навратио у фудбал и не зна његову проблематику.

А зашто други спортови имају боље резултате? Зато, јер у њима раде бољи људи. У томе је проблем нашег фудбала.

Зоран Живковић, Алексиначке вести


#   Алексинац   саобраћај   фудбал   Новак Ђоковић   Олимпијске игре   новинари   интервју   Дејан Станковић   школско првенство   Зоран Живковић   Добривоје Боби Јанковић   Драгослав Шекуларац
@


 



Будите у току

Дозволите обавештења са овог портала о актуелним збивањима