Биографија Ђуре Даничића

Такође, историјски извори често помињу и податак да су српски кнез Михаило Обреновић, али и Јован Гавриловић посебно били наклоњени његовом раду, те да су му у доба када је студирао пружали и материјалну помоћ.

Био је син свештеника Јована, а у то доба је његов родни град био под влашћу Аустроугарске монархије. Школовао се у свом родном месту и у Пожуну, а касније и у Бечу и Пешти. Када се сусрео са Вуковим делом почео је да изучава наш, али и хрватски језик и 1847. године је објавио своје капитално дело “Рат за српски језик и правопис”, те на тај начин у великој мери допринео победи Вукових идеја.

Недуго затим је објавио и “Малу српску граматику”, која је посебна по томе што представља прво дело у коме се неко бавио српским језик са становишта науке. Свакако треба имати на уму да је управо Ђуро Даничић заслужан што слово ђ пишемо данас управо тако, уместо претходно двогласа ђ. Ово правило које је он увео је почело да се примењује од 1902. године, када је први пут поменуто у часопису “Срђ”, који је излазио у Дубровнику.

Како је био инспирисан делом и радом Вука Стефановића Караџића, није лоше да погледате овде значење неких од речи које су ушле у “Велики рјечник” чији творац је управо Вук и који је успео да на једном месту сакупи и сачува од заборава многе термине.

Сматра се да је један од носилаца идеје за постојање јединственог, српскохрватског језика управо Даничић, који важи за утемељивача овог језика. Покушао је и да на основу идеја које је Вук спровео у реформи српске ћирилице изврши реформу латинице Људевита Гаја, али је у томе само делимично успео.

Такође, чувени Бечки књижевни договор  који је требало да реши многе спорове између српских и хрватских лингвиста и писаца је, поред осталих потписао и Ђуро Даничић, те се из тог разлога често наводи да је управо он утемељивач српскохрватског језика.

У другој половини 19. века, Даничић је радио и у београдској Народној библиотеци Србије, а био је и секретар при Друштву српске словесности, те професор Велике школе у Београду. Касније је био секретар загребачке Југословенске академије.

Иако је умро у Загребу, док је довршавао рад на “Рјечнику хрватскога или српскога језика”, Ђуро Даничић је сахрањен у Београду 1882. године.

Многа дела је успео да отргне од заборава, тако да су до данашњих дана остала очувана и дела као што су рецимо “Никољско јеванђење”, босанске редакције које је објављено 1864. године, али и “Житија Светог Симеона и Светог Саве од Доментијана”, објављено 1865. године, те “Животи краљева и архиепископа српских”, објављено 1866. године, као и Теодосијево “Житије Светог Саве” из 1860. године и многа друга.