„Наредник Олив Келсо Кинг – Аустралијанка у српској војсци“

Предавање уз визуелну презентацију о Аустралији ће одржати  Mr. Maris  Tebecis,  други секретар амбасаде.

Изложба је организована у сарадњи Амбасаде Аустралије у Србији и Нишког културног центра.

Покровитељ изложбе: Град НишО ОЛИВ КЕЛСО КИНГ – ХРАБРОМ ВОЗАЧУ СРПСКИХ РАЊЕНИКА

У Првом светском рату на десетине храбрих Аустралијанки: лекарки, медицинских сестара и помоћног особља - пружило је преко потребну хуманитарну помоћ Краљевини Србији. Ове неустрашиве жене добровољно су служиле на српском фронту како би обезбедиле неопходну медицинску помоћ српским војницима и цивилима. Већина жена-добровољаца из Аустралије изабрала је да служи са санитетском организацијом Шкотске женске болнице (ШЖБ), док је један број био саставни део Британског црвеног крста и Српске војске. Њиховим доприносом значајно је побољшан ниво и квалитет здравствених услуга које су пружане војним и цивилним рањеницима.

Тако, иако се догодила пре једног века, прича о Олив Кинг и њеним задивљујућим подвизима и данас је занимљива и инспиративна. Олив Кинг је рођена 30. јуна 1885. године у сиднејском предграђу Кројдон. Када је имала петнаест година, мајка јој је умрла, па је њу и њену старију сестру одгајао отац, сер Џорџ Келсо Кинг, успешни бизнисмен и добротвор. Дубока љубав и оданост коју је Олив неговала према оцу одредила је њен животни правац. Средње образовање стекла је у угледној сиднејској гимназији, а у Дрездену, у Немачкој, завршила је факултет. Авантуристичког духа и јаке воље, она је била врстан планинар, светски путник са смислом за стране језике и велики познавалац и љубитељ аутомобилизма. У својим касним двадесетим отишла је код сестре у Енглеску, баш када је избио Први светски рат.

Задатак Олив Кинг у саставу ШЖБ на Балкану 1915. године био је да пружи медицинску помоћ савезничким снагама, пре свега Србима, у њиховој борби против Аустроугара, Немаца и Бугара. Брзо је савладала српски језик и показала велику храброст у евакуацији рањеника из Ђевђелије, новембра 1915, где је за длаку избегла заробљавање од бугарске армије. Савезници су се потом повукли у Солун, где је ШЖБ успоставио мрежу пољских болница у граду и по околним местима, иза линије фронта. Олив Кинг је у Солуну остала наредне две и по године, чак и пошто јеШЖБ напустио земљу.

Олив Кинг напустила је ШЖБ средином 1916. године и придружила се Српској војсци као возач у санитетској служби. Припадала је штабу Санитетске службе и на крају доспела до чина наредника. Упркос честим механичким проблемима (од којих је многе решавала сама), она је успела да задржи "Елу", која је добила ознаку С3 (санитет три) и била једно од само три санитетска возила која су им била на располагању. Крајем 1916. године Олив Кинг добила је маларију. Један од њених најчешћих посетилаца био је српски капетан Милан Јовичић, официр за везу са британском војском у Солуну. Заљубили су се и свакодневно виђали до октобра 1917. године, када је он добио прекоманду за Лондон. Јовичић јој је поклонио сребрну кутију за цигарете као успомену на њихову везу, која је била предмет препричавања по Солуну. Олив Кинг је често писала оцу и било је јасно да је уживала у свом послу упркос опасностима и ужасима којима је била изложена. Често је путовала до првих борбених линија, превозећи војнике и рањенике. Њени неуморни напори у евакуацији цивила и медицинске опреме током великог солунског пожара у августу 1917. године донели су јој српску Сребрну медаљу за храброст.

Након шест дугих и тешких година далеко од своје породице Олив одлучила да се врати кући у Сиднеј, 1920. године. Само још једном је посетила Србију, и то 1922. године, када је са оцем и маћехом присуствовала венчању краља Александра.