Шурдиловић и његових заједничких 53 године са фото-апаратом и "Филмским сусретима"

Јован Шурдиловић својим трећим оком, фотографским апаратом бележи многе догађаје и има у свом опусу преко ... фотографија. Оно што је Нишлијама овиг дана доступно је историја Филмских сусрета, 53- их по реду и посебан изложбени омаж великаму филмског глумишта Љубиши Смокију Самарџићу кроз изложбу „Смоки – филмски Ниш“. Уз изложбу која садржи тридесетак фотографијама на којима је популарни Смоки на Филмским сусретима и монографија о овом омиљеном глумцу са 70 фотографија. Изложба има три целине. У једној целики је Смоки како прима награде, а у другој фотографије које су настале спонтано, и оне су му најдраже. У трећој су фотографије са снимања филмова „Лагер Ниш“ и „анђео чувар2.

Јован Шурдиловић, заљубљеник фотографија али и Филмских сусрета поносан је на фотографију првих Филмских сусрета и прве награду коју је Смоки добио за улогу у филму „Штићеник“ редитеља Владана Слијепчевића. Те године Љубиша Самарџић је добио  и награду за главну мушку улогу. Али драге су му и друге фотографије.  Много је таквих фотографија. Међу најомиљенијим му је она  на којој је Смоки са Шабаном Бајрамовићем и Гораном Паскаљевићем.

“ Фотографија је настала потпуно случајно. Смоки је снимао филм “Анђео чувар” и журио се да оде из Ниша јер је имао неке обавезе. Триојица уметника седели су у чекаоници железничке станице Црвени крст. Фотографисао сам их и драго ми је што имам ову фотографију јер ни Смокија ни Шабана Бајрамовића више нема.2, каже Јован Шурдиловић.

Издваја и фотографију на којој су уз Смокија Неда Спасојевић и Владимир Беара, познати фудбалски голман .

“То је предивна фотографија на којој је забележен један изузетан тренутак.  Настала је у Хотелу „Моравица“ када је направљен пријем за глумце. Смоки је на фотографији загрљен са Владимиром Беаром који је био појам фудбалског голмана у то време и када је из Хајдука прешао у Црвену звезду”, објашњава Шудиловић.

Смоки је био често на Филмским сусретима па је и нормално што има већи број фотографија.Њега волим и као Нишлију и као човека који је пуно учинио за овај фестивал.

“Не само да је био чест гост на Филмским сусретима него је добио и велики број наград. Момент када је добио награду на првом фестивалу сам фотофрафисао и то је почетак приче о Смокију и Филмским сусретима. Наград која ми је уручена није се звала као данас – Гранд при, него Ћеле кула. Мени су драге и оне фотографије које је добио од Вечерњих новости “ Она и он” које су добијали партнери на филму”

Осим фотографија о Смокију на овогодишњој изложби приказане су и фотографије сликане на свим досадашњим Филмским сусретима. Јован Шурдиловић је једини човек у Србији који је фотоапаратом забележио све Филмске сусрете у Нишу, од 1966. године до данас. Може се рећи да је на известан начин учествовао у формирању овог Фестивала.

„ Одувек сам се дружио са  људима који су волели филм. Те 1966. Године српски филм није добро прошао на фетивалу у Пули иако смо имамли неколико добрих филмова па је Коста Царина предложио да организујемо манифестацију , фестивал који ће бити посвећен глумцима и да тај фестивал организујемо у Нишу. Коста Царина је тада Станку Тасићу, за чије име се везује оснивање Фестивала, а који је у то време био директор нишког предузећа за приказивање филмова “Славица” предложио да то буде крајем августа , почетком септембра, јер како је казао то је идеално време. Људи се враћају са годишњих одмора, распуст се завршава и Ниш је дата пун град. “Напунићемо позорницу”, казао је Коста Станку.  Тако је почело. Од тог час био сам “заробљеник" Филмског фестивала. Веровао сам у њега и ево показало се да сам био у праву. Било је то оштроумно предвиђање Косте Царине а после су се придружили глумци. Кључни у том тренутку су били и Бата Живојиновић, Аленка Ранчић и њен супруг и наравно Смоки.”, сећа се Шурдиловић.

Те године  на тој првој смотри филмова Хрватска није послала ни један филм и да је сем српског филма било и филмова из  Македоније и Босане и Херцеговине. Присећа се и посебог лутијског добоша на бини из кога су се извлачиле најразличитије награде од различитих спонзора. Све то у маркетиншке сврхе да се привуку и глумци али и публика. За најпопуларнијег глумца у биоскопу Чегар тада изабрали Бекима Фехмијума. Он је све вере фестивала био у Нишу. Од филмова изабрана су три филма – “Рој”, “Топле године и “Штићеник”.

Из великог опуса својих фотографија са Филмских сусрета издваја фотографије на  којоје Ита Рина у Нишу, прва наша велика холивудска глумица, потом су ту Елизабет Тејлор и Ричард Бартон, а од наших свакако да су то Шербеџија, Фабијан Шоваговић, Драган Николић, Милена Дравић. Ипак, међу свима издваја ону на којој Оливера Вучо, која је те године била председница жирија, јер по правилу то мора да буде жена, доделила награду Ћеле кула Љубиши Самарџићу.

„Награда која се тада звала “Ћела кула” се не види, она је у кутији, а Љубиша је држао затворену кутују. И када гледате ту слику вама та кутија ништа не значи ако не знате целу причу и шта се у кутији налази и каква је то награда“, сећа се Јован Шурдиловић.

Каже да су Филмски сусрети напредовали, али да је први фестивал био најинтимнији, најтоплији."Сада је све са мање духа, топлине а више комерцијализација, људских прича и глумачких и организаторских“.

Јован Шурдиловић има у свом опусу стотине хиљада фотографија.

Многе је груписао и како каже, можемо очекивати још овако лепих изложби како подсећање на неко време, али и као документа са културних дешавања у Нишу.