Фантастична старопланинска авантура (ФОТО)

Лазићи су за десет дана упознали невероватне пределе, али и суровост Старе планине па их је успављивало и завијање вукова. Упркос чињеници да је реч о веома напорној тури, Лазићи кажу да је реч о невероватном доживљају јер се једино тако може упознати Стара планина у свом правом светлу, невероватно лепа и крајње сурова.

Како каже Снежана Лазић за Пиротске вести, она је са супругом Ненадом на Старој планини камповала укупно десет дана.

-Након Дојкинаца ушли смо у само срце Старе планине, Арбиње, где смо ноћили. Већ тада сам по први пут у животу чула завијање вукова током ноћи. Иако сам чула од мештана села да вукови никада не нападају људе, било је веома језиво чути завијање вукова у шуми, где нема живе душе километрима уоколо. Те ноћи је пала и киша па је јутро у Арбињу имало посебну драж. Свежина, капи на лишћу, пробијање сунчевих зрака кроз шуму, заиста је било невероватно-описује Снежана боравак на Старој планини.

-Након Арбиња, преко Белчиног дола, кренули смо са гурањем бицикала са тешком опремом на леђима преко огромног камења. Ту су нас сачекале прве препреке, а морали смо у једном наврату и да крчимо гране стабла које је пало и препречило пут како би се пробили ка Крвавим барама и Белегама, где смо стигли мокри до голе коже. Тамо су нас сачекали облаци и магла која се дигла са Међа планине и Три чуке.

Наставили смо гурајући бицикле ка Братковој страни, након чега смо кренули коначно на спуст ка Мрамору и Вртибогу, где нас је коначно огрејало сунце. Спремили смо шатор и вечеру и ту смо доживели невероватан призор, залазак сунца који се речима не може описати, а притом су ионако невероватну сцену улепшали својим појављивањем коњи са ждребетом. Њихово галопирање се чуло до дубоко у ноћ, да би на крају и крдо коња заноћило на свега десетак метара од нашег шатора-прича свој невероватан доживљај Снежана.

Након невероватног заласка сунца на Вртибогу, Лазићи су наставили своје путешествије ка Гостуши.

-Циљ нам је био да се након Вртибога, преко гостушких појата, Модрежа и Сирманице спустимо у село. У Модрежу смо хтели  да нађемо и извориште Гостушке реке након веома тешког и стрмог спуста, делом кроз шуму, делом кроз коприве висине око два метра. Нажалост, иако смо били јако близу изворишта, једноставно нисмо успели да се пробијемо бициклама даље због огромне траве и невероватне вегетације, која нам је у потпуности запречила пут. Већ у Сирманици смо осетили прве трагове цивлизације и људског присуства. Ливаде су биле окошене и пут је много бољи. Ту смо подигли и шатор крај Гостушке реке, која је била ледено хладна и у којој је било и ракова-прича Снежана.

У Гостуши Лазићи су срели Божану, жену која се са супругом бави сеоским туризмом. Они су их чувши за авантуру, позвали у свој дом.

-Своју авантуру наставили смо у топлодолском крају. Бициклама одлазимо до Средорека где смо поставили камп. Првога дана отишли смо у истраживање Јаришорског дола. За разлику од других долова, овде је воде било. Дол је прелеп, огромна стабла букве расута на све стране, камење обрасло маховином.Убрзо наилазимо на први водопад , обилазимо га и крећемо даље уз реку. Појављује се и други, трећи, који је фантастичан. Радозналост је све већа и настављамо даље одушевљени већ овим сто смо видели до сада.

стара планина лазићи_11
После неког времена хода кроз реку наилазимо на још један потпуно вертикалан водопад обрастао маховином а испред је пало дрво. Права правцата ,,дивљина,,.Овде нажалост нисмо могли даље. Јако је стрмо, покушали смо да се пењемо на горе али ипак одустајемо и остављамо за други пут. Можда се мозе обићи водопад али у мало ширем луку а ми смо већ били изморени. Пошто је изнад Грујиног врха, мештани водопад зову Грујин водопад-каже Лазићева.

Другог дана боравка у топлодолском делу Старе планине, Лазићи су намеравали да кроз водопаде Вурње изађу на Вражију главу. На том путу Лазићи су наишли и на трагове боравка граничара некада веома моћне армије СФРЈ. То је доказ да у то време границу неопажено нико није могао да прође, јер се сваки педаљ даноноћно чувао.

-Уз различита објашњења мештана по јако стрмом терену, кроз дол наилазимо на стазу којом се некада кретала војска и пратимо је до врха. Занимљиво је било успут читати на стаблима урезана имена, године, градове наших војника из бивше Југе. После хода вијугавом стазом кроз букову шуму излазимо на ливаду и поглед се отвара пред нама али Вражије главе још нема на видику. Настављамо кроз велику траву да се пењемо ка врху. Иако смо мислили да ће нам сунце сметати није било тако. Што се више пењемо мање је огромних досадних мува и ветар је прилично јак тако да освежава. Пролазимо и кроз брезову шуму и опет траву и коначно видимо Вражију главу и патролну стазу. Предиван призор,разнобојно цвеће па и клека све је било лепо. Излазимо на патролну стазу и уживамо у погледу на цео венац Старе планине. Крећемо стазом у правцу Миџора делом кроз клеку, малине, велико љубићасто цвеце које је фантастично. Излазимо горе на сам гранични камен и гледамо Бугарску. Назалост нисмо могли до Миџора јер су нам бицикле доле на појати и било би напорно прећи све то јер смо и до сада направили огроман круг. Спуштамо се у правцу Средорека по баш великој али осушеној клизавој трави па је на моменте било и падања.

До краја своје авантуре, Лазићи су бициклама обишли и Крмољски водопад, Чунгуљ, који је био скоро без воде.

-Све у свему сјајних десет дана на Старој, када си у граду сваког дана ти нешто треба а када си у природи видиш да ти је за срећу потребно тако мало и да је ту око нас-каже Снежана за Пиротске вести.