Тамара Миленковић Керковић: Одгворност за друштвене промене не може бити само на просветарима и студентима

Она наглашава да је неопходно да све сфере друштва активно учествују у овим процесима, јер промена неће доћи сама од себе нити ће бити резултат деловања само једног дела заједнице.

Кључна порука текста је да се друштвена промена већ догађа и да је њен ток немогуће зауставити. Ова промена, по мишљењу ауторке, природно води ка политичкој трансформацији. Она истовремено критикује елите, указујући да њихов положај није трајно загарантован, већ мора бити заслужен кроз непрестану борбу и служење заједници.

Овај текст позива на солидарност и активно учешће шире заједнице у процесу друштвене и политичке трансформације, чиме се подцртава важност заједничког деловања у изградњи бољег друштва.

Текст преносимо у целости..

Победа нове друштвене и националне свести се већ десила- студенти су њена елита

Студенти су изненадили све. Покренувши, попут ненаданог бљеска, енергију неспутане Слободе која је преплавила Србију, студенти су показали свима, да су Врховни Феудалац и сви његови кругови спремни да искористе читав арсенал Зла - од застрашивања, уцена, покушаја поткупљивања, таргетирања, па до покушаја убиства студенткиње - све само да би власт, стечена богатства и привилегије очували. Сада то знају и родитељи, и баке и деке и све комшије, пријатељи и рођаци студената. Студенти су изненадили све. Изненадили су чак и нас, своје професоре и родитеље, показавши нам да смо упркос злим временима, одгајили изузетну омладину која своју Србију воли, која зна да другу земљу нема и у њој хоће да остане. Запрепастили су и преплашили и самог Врховног феудалца кога су „ресетовали“ на уставна овлашћења, коме одбијају да се обраћају, а који безуспешно покушава да са њима комуницира. Преко 60% грађана Србије подржава протесте студената и њихове одлучне и паметне захтеве упућене заробљеним институцијама, задивљени њиховом мудрошћу у бескрајној духовитости, њиховом ругању Злу, њиховој зрелости и одговорности у доношењу и спровођењу одлука.

Од почетка студентских протеста, и њихових захтева да се „ишчашена“ земља врати уставности и законитости, у Србији почиње да тече ново време, нови друштвени консензус. Тај нови базични консензус - споразум о вредностима друштва у коме желимо да живимо - ствара се дубински и органски, из најздравијег и из најобразованијег дела друштва - од студената. Друштвена промена се већ десила и она је огромна. Та промена представља победу нове друштвене и националне свести која је антитеза свему што је српско друштво преживело у последњих тридесет година.

Студенти са народом, на улицама, испред институција, уз заставе и химну Србије, у громогласном ћутању на петнаестоминутним тишинама бију битку за преображај Србије. Није могуће да пустимо омладину да се тиранској власти сами супротстављају и да сами примају ударце. Грађани то разумеју одлично, и зато су у оволиком броју са студентима. То је разумео и велики број професора универзитета у Србији, који знају да их образовање и знање обавезују на академску честитост. Потписи и подршка студентским захтевима уз принудну обуставу наставе током блокаде, били су манифестација воље да се студентима у борби помогне, али након покушаја убиства студенткиње, и ко зна још чега на што је спремно некажњено Зло, то више није довољно. Да не говорим о руководству и огромној већини професора Медицинског факултета у Нишу који по сваку цену покушавају да студентима ову борбу отежају. Да се ова борба за Устав, законитост и елементарну Правду не би водила само преко леђа студената, неколико стотина професора Универзитета у Нишу окупила се у „Неформалну групу наставника, истраживача и сарадника“ са циљем да део терета ове борбе преузму на себе и да буду у борби заједно са студентима, штитећи их од подстицаног насиља. Исто чине и родитељи, деке и баке, комшије и рођаци студената, који су са својом децом на протестима.

На улицама су са својом децом, ђацима и студентима и просветни радници, учитељи и наставници, који се већ годинама, без велике друштвене подршке, боре против друштвеног дна на које је ова власт послала просвету и запослене у просвети. Због тога су веома неправедне прозивке упућене последњих дана наставницима и учитељима да су „издали студенте“. Те су прозивке наседање на још један покушај Врховног Феудалца да подели људе који су уз студенте. Јасан је покушај власти да подели и да дифамира просветне раднике, који су већ у више стотина српских школа и гимназија одлучили да, након незаконито прекинутог првог полугодишта, упркос претњама друго полугодиште неће почети 20.јануара. Нико не сме да прозива наше учитеље, наставнике и професоре. Нико не сме да прозива било кога ко је дао током свих ових година допринос рађању нове Србије. Студенти на улицама су и њихови ђаци и међу њима су њихова деца. И сви ће они тек рећи своју реч. Уз студенте су и пољопривредници, опљачкани и прогоњени, домаћини из Јадра и Рађевине, који бране своје домове и имања од глобалног зла-Рио Тинта, коме је власт обећала Србију. Чак и издани и продани Срби са изданог и продатог Косова и Метохије су устали у протесте подршке студентима.

Као мајка и као професор Универзитета сам са својом децом и са својим студентима на улицама. Од самог почетка блокаде као своју обавезу сам преузела да подршку студентима дајем не само са безбедне дистанце, већ у сваком логистичком, организационом и безбедоносном смислу. Међутим, као бивши народни посланик и као опозициони одборник у Скупштини Града позивам и опозицију, парламентарну и ванпарламентарну, а посебно градске и општинске одборнике, да иако своју победу на нишким локалним изборима 3.јуна нисмо умели да одбранимо, да сада станемо уз студенте, и то не само на улицама, већ и на својим радним местима, у Скупштини Града Ниша и скупштинама пет нишких општина. Ако су блокирани факултети, треба да буду блокиране и Народна и градске и општинске скупштине. Ако могу студенти, можемо и ми. И политичка елита, а не само професори, учитељи и наставници, треба да стану уз студенте. Опозиција мора да буде уз студенте, али не декларативно и вербално, чекајући да се талас студентског бунта оконча, већ да радимо оно што нам је посао, да пружимо и стварну подршку блокадом скупштина. Наравно да то важи и за народне посланике у Народној скупштини.

Не могу се прозивати наставници и учитељи што не ступају у генерални штрајк, а да остале сфере друштва чекају исход студентске борбе. Друштвена промена се већ догодила и она је незаустављива. Она ће се нужно прелити и у политичку промену. А елита свој положај мора да заслужи и то у непрекидној борби.

• сада елита су само студенти.

• Нишу, 19.јануара 2025.год. проф. др Тамара Миленковић Кер
•  
• Редовни професор Економског факултета Универзитета у Нишу и одборник у Скупштини Града Ниша