Алексиначки новинар са мигрантима преко жице

[+]

Зашто не би смо отишли и до мађарске границе, да се упознамо са мигрантима.

Хтели смо да пешачимо с њима, причамо о њиховим мукама, да заједно са њима пређемо ту жицу, коју су и њима и нама поставили неки „велики“.

Тако је и било... Причали смо, разговарали... Нико нас није дирао... Лале, ко лале. Боли их уво за све...

Само немој да им дираш шунку и кулен, а баш их брига с ким им је соса отишла у кукуруз.

Када смо дошли до те фамозне бодљикаве жице или како је зову“ зид“ према Србији, Аднан рече, ја ћу први, Мехмед оде други. Када сам и ја хтео да се протнем између жице, војници рекоше СТОЈ.

Рекох, зашто ја не могу, а они могу. Па, они су црнопути из Сирије и Ирака, а видиш, ти, колико си бео. Ти си Србин и за тебе ово не важи. Одаде ме седа коса, а стварно сам и чист Србин. Па, ко ми је крив...

Питах ја, уз пут, ове црнопуте (Мија Кулић их зове и "димљеним" Србима, у емисији Циркус М), зашто беже.

Па, од рата, брате, бомбардовања, кажу. Разумем вас у потпуности, рекох, и ми смо то претурили преко главе. Чули смо и ми за вас и ви сте прошли као и ми, рекоше...

А, зашто и ви Срби не пођете с нама?

Потапшах их по рамену и рекох. Само ви кратите пут, а ми ће, већ негде, да вас стигнемо...