Још један потресан блог о закланом студенту: Често зажмурим и мислим о томе како је жив

Често зажмурим и мислим о томе како је жив, да није убијен, да је све ово ружан сан, кошмар из којег покушавам да се упорно пробудим. Трљам очи али њега нема. Уплакана гледам у небо и питам се зашто је морао да узме још једног анђела, зар их нема довољно? Небо је било препуно звезда, али само се једна издвајала, само једна другачије сија и трепери.

Док сам гледала у њу осећала сам мир и спокој, осећала сам се као да гледам у Вука који ми говори : “Све је уреду”. Изненада у моје тело је ушла нека невероватна снага која ми је потребна да се борим за правду и поштење.

Можда нисмо гласни на протестима, можда не говоримо много али наш глас се чује, чује се порука коју шаљемо. Вук је до сада био узор неколицини, али управо је постао и мени. О њему ће се још дуго, дуго причати и заувек ће остати део мога срца.