Još jedan potresan blog o zaklanom studentu: Često zažmurim i mislim o tome kako je živ

Često zažmurim i mislim o tome kako je živ, da nije ubijen, da je sve ovo ružan san, košmar iz kojeg pokušavam da se uporno probudim. Trljam oči ali njega nema. Uplakana gledam u nebo i pitam se zašto je morao da uzme još jednog anđela, zar ih nema dovoljno? Nebo je bilo prepuno zvezda, ali samo se jedna izdvajala, samo jedna drugačije sija i treperi.

Dok sam gledala u nju osećala sam mir i spokoj, osećala sam se kao da gledam u Vuka koji mi govori : “Sve je uredu”. Iznenada u moje telo je ušla neka neverovatna snaga koja mi je potrebna da se borim za pravdu i poštenje.

Možda nismo glasni na protestima, možda ne govorimo mnogo ali naš glas se čuje, čuje se poruka koju šaljemo. Vuk je do sada bio uzor nekolicini, ali upravo je postao i meni. O njemu će se još dugo, dugo pričati i zauvek će ostati deo moga srca.