Ко то тамо руши

Е сад стварно разумем незадовољство премијера Александра Вучића. Па какав смо то народ?

Једни већ данима траже да се у Новом Пазару сруши нешто што још није ни завршено. Али ће, како стоје ствари, Муарем Зукорлић наставити да гради, јер је сигуран да нико неће ризиковати верски, српско-муслимански „рат“ да би зауставио нелегалну градњу. Само ми није јасно зашто би ико нормалан ратовао због рушења једног нелегалног објекта? Па таман припадао некада муфтији, а сада коалиционом партнеру СНС-а.

Други недељама у селу Прекодолце код Владичиног Хана не дозвољавају да почне градња кућа, за које постоје све могуће и немогуће дозволе, а и новац, који је донирала Европска унија. Тамо је за забрану градње било довољно незадовољство мештана што ће им прве комшије бити – Роми, који су у поплавама остали без крова над главом. И џаба све дозволе надлежних државних органа. Џаба и полиција, која је дошла да омогући нормалне услове за почетак радова који већ касне три и по месеца. Па шта је још потребно да почне градња? Да лично премијер забоде први ашов?

Трећи већ седам месеци узалуд захтевају да се открију они „идиоти“ који су у ноћи док су се још бројали изборни резултати срушили три неугледне бараке у Херцеговачкој улици у Београду.

Четврти, а међу њима и Војислав Шешељ, већ годинама захтевају да се сруше и нелегалне викендице синова председника Србије Томислава Николића на левој обали Саве. Да у тој групи није и Шешељ, посумњао бих да иза последњег захтева стоји управа Београда на води. Јер, ко ће за поглед на Саву платити три-четири хиљаде евра по квадрату, ако су Томини синови све то добили много јефтиније. И још су ближе води од будућих становника Београда на води. А зна се да у тржишној економији конкуренција по правилу обара цену. Зато је она у Србији прилично непожељна. Не само у економији, већ и у политици. Па, овде је сан сваког политичара, укључујући Вучића, да стекне монопол и са тржишта збрише сваку конкуренцију. Само, грађани би требало да буду свесни да ће, ако се то деси, цена да порасте. Тако је то са сваким монополом.

Но, да се вратимо бројним захтевима за рушење. Шта ти људи хоће? Да се руши или не руши? И шта да се руши? Осим државе, чији су темељи уздрмани пре седам месеци, у ноћи између 24. и 25. априла, када су људи са фантомкама на главама и багери без регистарских таблица, без икакве дозволе, рушили по центру старог Београда и будућег Београда на води. А дефинитивно је срушена када је држава оличена у премијеру почела да мимо надлежних органа одређује шта јесте, а шта није за рушење. Зато је Србија јединствена у свету. Само ми рушимо (државу) и кад градимо (објекте без дозволе)! Хм, није ваљда неко помислио да важи и обрнуто - ако се без дозволе руши (Савамала), да се у исто време гради правна држава?

Највећи проблем је, ипак, што овде не функционише ниједна институција, осим премијера. Зато је он и дошао у ситуацију да ће га, како је сам приметио, критиковати какву год одлуку да донесе. „Ако се не умешам, рећи ће да држава не постоји. Ако пошаљемо Жандармерију у Нови Пазар, рећи ће да сам направио рат и крвопролиће и сви знате да сам у праву“, пожалио се недавно Вучић. Бар 50 одсто је у праву. Али и 100 посто није у праву. Јер, у правној држави се зна ко руши. За то постоје специјализоване службе, које раде по налогу суда и надлежних органа.

Неко би коначно премијера требало да посаветује да се од њега не очекује да узима у руке будаке и крампове, јер они служе за рушење. А сигуран сам да зна и да је лопата много боља за рејтинг. Нарочито када се изливају темељи нових фабрика. Само тако код још већег броја људи може да створи утисак да нам је будућност светлија од прошлости.

А док то не осете на сопственој кожи, многи ће живети као ситни лопови. Јер, ако питате ситног лопова када је живео боље, данас или пре 20 година, он ће вам одговорити: „Раније је било много, много боље. Их, за 10 динара си у супермаркету могао да узмеш шта хоћеш. А сада? Сада ништа. Свуда камере“!

Претпостављам да је већина гледала култни филм „Ко то тамо пева“. А ко то тамо руши? Е, тај филм ћемо још дуго да гледамо. Све дотле док нам парламент буде личио на циркус. А у последње време и циркус је много озбиљан за оно што се дешава у Скупштини Србије.

www.nin.co.rs