Тито је умро, али Титоизам никад неће

Што ти је политика замршена енигма. Мораш бити много паметан, па да разумеш оваква објашњења. Ја сам био убеђен да Вучић и Дачић имају сасвим довољну подршку да остваре све што су наумили. Довољан број посланика у Скупштини. Нико им ништа не може. А ни они сами нису на ратној нози. Не могу довољно да нахвале један другога. Дачић лично понудио Првом потпредседнику место Председника Владе. Овај неће. Оће изборе. Народ да одлучи. И, верујем, народ је презадовољан оним што је Вучић урадио за ове две године на власти. Изабраће га да нас води у светлу будућност. Што рече Први потпредседник: стварам нову Србију и треба ми помоћ Хрвата! Сада више као Србин не морам да бринем. Хрвати ће ми направити државу!

Иначе, избори и нису никакво изненађење. Знало се одавно да су неминовни. И да видиш чуда, све странке у Србији тражиле су изборе. И оне што нису на власти, логично, исто тако, и владајуће. Пре расписивања тих неопходних избора, све у време кризе и наглашене штедње, обављени су страначки избори. У већини странака само један кандидат је предлаган за председника странке. Наравно, кандидати су побеђивали. У неким странкама чак једногласно. Као у време Друга Тита. Само да још Здравко Чолић запева: „Друже Тито, ми ти се кунемо/ да са твога пута не скренемо“!

Моментално се води полемика између дојучерашњег министра привреде и његових колега из власти. Министар привреде је поднео оставку јер није прихваћено његово виђење изласка из кризе. Другим речима, одбачени су предлози реформских закона које је заступао. Бивши министар се још дрзнуо да означи Првог потпредседника као кочничара реформи. И онда следи титоистичко решавање проблема. Извесни Синиша Мали рече за бившег министра да је срамота за Србију. Напредњаци траже да се утврди кривична одговорност министра Радуловића и Ђиласа у ранијем периоду! То као нису знали шта је министар чинио, па им се сад указало. За неупућене, Ђилас је председник опозиционе странке и, како изгледа, заједно ће с бившим министром наступити против Напредњака!

Својевремено је један други Ђилас словио као најближи сарадник незаборавног Друга Тита. Међутим, помислио је да је паметнији и способнији од бравара, па се дрзнуо да га критикује. Вероватно је помишљао да заузме бравареву столицу. Завршио је у затвору. Дугогодишњем. Нема милости за другачије мишљење. Меша Селимовић је написао да „нема пријатељства међу људима који другачије мисле“! То код људи који се не баве политиком. Код политичара не само да нема пријатељства за другачије мишљење, већ онај ко другачије мисли, непријатељ је!

Елем, Синиша Мали улази у српску историју. Само због горе наведене мисли остаће упамћен. За светску историју сувише је мали. Безначајан. И, не мање важно, светска историја памти краља Франачке државе, Пипина Малог. Премда тај и није био баш мали. Овај наш, јесте. Некако неугледан, блед, никакав. Могуће да има и некакав путер на глави. Радио и он нешто раније у економији. Треба све преиспитати, проверити. Немојмо само Радуловића и Ђиласа, мада не сумњам да се и они нису омастили у овој пребогатој Србији, него и друге. Да, да, пребогатој. Толико су је крали и пљачкали, а још има!

И да завршимо. Пипин Мали је имао сина који се звао Карло Велики. Био већи и значајнији од Пипина Малог. Синиша Мали је у сенци Александра. Великог Александра, кога додуше не можемо звати великим. Већ постоји Александар Велики. И како да назовемо овог Александра коме Мали ласка? Предлажем Напредни! По странци. Чак и да име није адекватно, ко те пита. Ми не придајемо пажњу имену, придеву демократски или национални, социјалдемократија или либерално често значе потпуно супротно у пракси. Па, код нас многи још увек пате за зликовцем и сећају га се с носталгијом. Тито им био добар. Одговорно тврдим: време Друга Тита није изминуло!

Миодраг Тасић