Зар је Ниш цео црвено и црно-бео?

Са становишта клуба са Чаира - ништа трагично. Изгубили су од квалитетнијег противника, пружили су колико су могли. Ионако су и досадашњи резултати ове године, за оне који желе да буду реални, изнад објективних могућности и свих очекивања. И даље су у одличној позицији за плеј-оф, и даље последња екипа у Србији која је одолела, сада је већ сасвим извесно, шампионском саставу црвено-белих. Већ идућег викенда, поново на свом терену, против Металца, могу да надокнаде пропуштено.

Пораз на терену, међутим, није једини који је доживљен у недељу увече и управо је то јуче била тема број један у нишкој чаршији. Како то да је Црвена звезда, у сред Ниша, имала већинску подршку са трибина? Зар је могуће да је северна трибина била крцата, а јужна, резервисана за најватреније присталице Радничког, полупразна? Када ће то Нишлије исказати оданост најпопуларнијем овдашњем клубу, ако не у оваквим приликама?

Питања је много, тема вишеслојна и задире у многе друштвене поре. Почев од елементарног васпитања „нових генерација“, на које више нема ко да пренесе спортски локал патриотизам и љубав према нишким клубовима. Ово је ера кладионица, у којој је просечном гледаоцу много удобније да у топлој просторији, заваљен у фотељу, заинтересован за судбину својих тикета, прати утакмице Кристал Палас-Сандерленд, Инголштад-Дармштад, Сасуоло-Фрозиноне, и то све у директним ТВ преносима, него да се, у исто време, „смрзава“ на стадиону уз фудбал слабијег квалитета.

Некада су се састави омиљених тимова знали у пола ноћи, али други су се идоли тада наметали клинцима. Расло се уз Бранка Коцкицу, а данас уз Фарму и Парове…

Ту је, увек присутан, финансијски моменат. О томе да ли је 400 или 600 динара за улазницу мало или много, могли бисмо да се споримо. Али, за једног оца, који би да на утакмицу са Звездом поведе сина, а за то треба да издвоји петнаести део своје плате, у времену у коме људи, примера ради, за попуст, који је и мањи од поменуте цене улазнице, сатима чекају у реду да комуналне услуге плате пре 20. у месецу, добро размислите који ћете став заузети.

Споран је и квалитет онога што се нуди. Они који памте време када се Европа питала „Куде је тај Ниш“, или они нешто млађи, који су се спортом „заразили“, рецимо, на утакмицама рукометаша „Жеље“, против Лемга, Синтелона, Звезде, крајем деведесетих, када се у хали стајао на једној нози, данас у тој истој дворани могу да виде неки сасвим други спорт од онога што се назива савременим рукометом. Неће народ на утакмицу после онакве партије фудбалске репрезентације против Чешке, када се на сваком ћошку прича о (не)регуларности у лиги. Чују људи какве се мутне радње обављају у актуелном изборном процесу у Фудбалском савезу, на свим нивоима; виде какви су све ликови, част изузецима, залутали у руководства клубова. Лудо неко време. Што би рекао Балашевић, налог је почео да издаје најгори талог…

Рећи ћете можда-отишли смо у ширину. Али, саберите сами: мало васпитање, мало кладионице, мало недостатак пара, мало мањак квалитета, мало изостанак доброг маркетиншког рада по клубовима, и ето вам разлога зашто су трибине празне. Није у питању само утакмица са Звездом. Па, Раднички завршава једну од, статистички, најуспешнијих календарских година у својој историји, а ни на претходним утакмицама није га бодрило више од хиљаду, две навијача.

Они су, тек, посебна прича. Јаки само на речима, силни на друштвеним мрежама, дежурни „пљувачи“ по форумима, а на трибинама-тек шачица млађарије (част онима који и дан данас не пропуштају чак ни гостовања, а има их). Свима су их пуна уста, годинама уназад, као по дифолту, иако одавно нису ни своја бледа сенка.

И онда, зар треба да се изненадимо што су нишки клубови постали гости у сопственом граду? Што београдски „вечити“ ривали овде често имају јачу подршку него у својим дворанама и стадионима у престоници. Зар је то најизраженији пример посрнућа овог града? Поремећених вредности у сваком смислу. Исцеђене и последње капи енергије у граду који је, пре безмало две деценије, том истом енергијом покренуо Србију.

Али Србију, која је у међувремену постала парада апсурда. Која је послала у пензију једног Синишу Павића. Писао човек сатиру, а стварност га надмашила. Можете се у то уверити сваке вечери, баш ових дана. Погледајте „Дневник“, па „Белу лађу“ и, чик, пронађите разлику…

Душан Јоцић, Белами портал