Др Милан Јовановић: Ово је права истина о лажима и нападу на мене

Сем тужбе коју ћу против листа Блиц поднети, због тешко повређене части и угледа, много је важнији одговор који дугујем широј јавности. Хирургијом се бавим пуних 25 година и никада и ничим нисам упрљао своје име нити углед своје професије.

Повод за медијску сатанизацију и „прљање“ мог имена била је огорченост неких појединаца на Медицинском факултету у Нишу, поводом чијих незаконитих изборних поступака сам у више наврата јавно реаговао. Када помињем појединце, пре свега мислим на др Драгана Милића, који је противно Закону о високом образовању и Статуту Медицинског факултета изабран у звање доцента, и нишког градоначелника Зорана Перишића, који је, обзиром да у време конкурса није имао ни 1 ауторски рад са СЦИ листе, такође незаконито изабран у звање ванредни професор.

Текст у Блицу заправо је ауторски рад Драгана Милића, чији сам избор у звање доцента, експлицитно и у више наврата оспоравао. Сем поменутог, већ дуже време покушавам да укажем на неке тешке коруптивне радње неких мојих колега у вези којих покушавам да обавестим неке надлежне структуре. Ради се о озбиљној корупцији и кршењу закона, укључујући и тешка кривична дела против здравља људи. Наравно, обзиром да нисам правник, претпоставјам да о томе не требам јавно да говорим, јер бих вероватно утицао на рад органа којима је то посао. Главни проблем је у томе што се нмноге ствари гурају под тепих, и што људи који су инволвирани у све то имају екстремно јаке конекције са високим политичарима, органима правде и другим надлежним структурама, због чега се многе ствари заташкавају или се њихово процесуирање одлаже. Наравно, сада неки људи мене доживљавају као озбиљну сметњу и ово је покушај моје сатанизације и медијског линча, како бих био у потпуности дискредитован.

Претходних месеци, у више наврата сам износио доказе да је избор асистента Драгана Милића, у звање доцента, обележило недопустиво толерисање плагијаризма и неизвршавања радне обавезе, као и флагрантно кршење закона, академских норми и саме изборне процедуре.

1. Јавно сам заступао став да је асист. Драган Милић до сада плагирао велики број стручних радова, укључујући и свој докторат:

1.1. Асистент Милић је 2001, у реномираном часопису «Flebology» (vol. XVI, No I, 41) публиковао рад под насловом «Minimally invasive surgery (ambulatory flebectomy) in the treatment of varicose veins» са потпуно измишљеним подацима, обзиром да таква метода, у то време, уопште није извођена у Нишу.

1.2. Сличан, потпуно измишљени рад, асистент Милић је менторисао студенту, за студентски конгрес, подучавајући га тајнама и вештинама грубог плагијаризма.

1.3. Др Милић је плагирао и рад «Безтензионе процедуре у хируршком лечењу препонских кила», који је објављен на ПубМед-у. Целина поменутог рада је објављена «ин еxтенсо» на српском језику и у националном часопису Српски Архив за Целокупно Лекарство 2003;јан-феб;131(1-2):82-91

1.4. Ауторски рад асистента Милића под насловом «Синдром системског запаљењског одговора код хируршких болесника са сепсом» који је публикован «ин еxтенсо» у реномираном националном часопису са СЦИ листе, „Српски Архив за Целокупно Лекарство“ 2004; мај-јуни; 132 (5-6): 182-6, представља буквалан и целовит превод рада «Sepsis and the sistemic inflammatory response syndrome» аутора Paterson RL и Webster NR, који је публикован уJ R Coll Surg Edinb. 2000 Јун;45(3):178-82.

За последњи рад, др Милић је добитник сертификата Уредништва часописа Српски Архив за чист плагијаризам.

Сви поменути плагијати су верификовани од стране легитимне комисије Катедре за хирургију, као и Уредништва поменутог часописа.

Плагијаризам асистента Милића је осуђен и на Наставно-научном већу Медицинског факултета.

1.5. Др Милић је плагирао и сопствени докторат, елаборирајући, између осталог, резултате тестова на Леиденове мутације у серији од 100 пацијената и поред чињенице да у Нишу таква анализа НИКАДА није рађена.
 

2. Као Одговорни наставник јавно сам изнео тврдњу да је асистент Милић несавесно обављао своју радну обавезу на факултету, у смислу неодржавања практичне наставе струдентима, као његове једине дужности, о чему постоје писани докази, укључујући и потписе студената којима је, не њиховом кривицом, месецима ускраћивана практична настава.

3. Због потврђеног плагијаризма, континуираног кршења радне обавезе, лажног представљања у јавности, отвореног политиканства, бахатог понашања као и ниподаштавања угледних наставника, асистент Милић није добио сагласност матичне катедре за напредовање у више звање, чиме није испуњен члан 122 Статута Медицинског факултета, као један од кључних и законских услова конкурса.

4. Осим ускраћене подршке матичне Катедре, Изборно веће Медицинског факултета је 05. новембра 2012, већином гласова (са само једним против и 3 уздржана), дало негативне оцене кандидату др Драгану Милићу, из члана 136 Статута Медицинског факултета, (који проистиче из Закона о високом образовању, и то оцену о резултатима научног и истраживачког рада, оцену о ангажовању у развоју наставе и других делатности Факултета и оцену о резултатима педагошког рада кандидата), чиме је практично искључена свака законска могућност његовог напредовања.

5. На седници Изборног већа, одржаној 06.02.2013., из не баш најјасних разлога је организовано поновљено гласање по члану 136 Статута факултета, којом приликом др Милић поново није добио потребну сагласност, чиме је по други пут, у року од годину дана, потврђено да кандидат не испуњава законске услове за избор у звање наставника.

6. Сем поменутог, на последњој седници Изборног већа Медицинског факултета, није прихваћен ни извештај Комисије нити предлог да се асистент Милић изабере у звање доцента.

7. На седници Научно-стручног већа Универзитета у Нишу, одржаној 26.02.2014, и поред великог притиска на чланове већа, због чега половина чланова није ни дошла на седницу, само 13 њених чланова, (што је на самој граници легитимитета), професора Медицинског факултета, преиначило је одлуку Изборног већа Медицинског факултета и изгласало избор кандидата у звање доцента, афирмишући, при том, флагрантно кршење закона и плагијаризам на нишком Универзитету.

8. Важно је напоменути и то да је декан Медицинског факултета месецима држао у радном односу поменутог кандидата, што представља још један у низу законских прекршаја.

9. Новоизабрани доцент, максимално привилегован и заштићен од декана, већ „води главну реч“ на факултету и кандидат је за продекана факултета. Пошто су неки редовни професори, који су имали храбрости да гласно искажу своје противљење флагрантном кршењу Закона, без икаквог образложења и „преко ноћи“ избачени из појединих важних комисија и смењени са кључних руководећих функција, њихово место је одмах заузео срамно и незаконито изабрани доцент Драган Милић

Како би „узвратио ударац“ Драган Милић преко Блица покушава на најгори начин да дискредитује онога који му највише смета и ко је одговоран за његову демистификацију „најбољег васкуларног хирурга на свету“, како је својевремено ЛАЖНО представљан у целој Србији, поготово у Вашем листу.

Што се тиче веродостојности мог субспецијалистичког рада, коју др Милић преко Вашег листа покушава да доведе у питање и тако „поравна рачуне“ са оним који га највише оспорава, могу одговорно да кажем да у раду нема никаквих нерегуларности. Неподударност броја Д-димер анализа, поменутог у раду и протоколисаног броја анализа, последица је чињенице да КЦ у Нишу, у време извођења студије, није располагао довољном количином реагенса, који сам морао о свом трошку и на врло компликован начин лично да набављам. Анализе које су извођене уз коришћење тако прибављеног реагенса нису ни могле бити протоколисане. Грешка која се „поткрала“ у навођењу назива апарата, на којем су извођене анализе, и чији назив није ни једноставно упамтити, последица је лапсуса у навођењу, обзиром да је у дискусији поменут већи број апарата, на којима се оваква анализа може урадити. Лапсуси овакве врсте се могу пронаћи и у највећим енциклопедијама. Обзиром на лимитирани капацитет Института за радиологију, потребан број ултразвучних прегледа никако није могао да буде урађен у пријављеном року због чега је знатан број прегледа извођен поред болесничног кревета, на изнајмљеном ултразвучном апарату, ван радног времена и неретко викендом, што такође није могло бити протоколисано. Због не баш мале цене ултразвучних прегледа, оваквим поступком направио сам велику уштеду Клиничком центру, који иначе није ни имао обавезу да финансира извођење ове велике студије. Колики је труд уложен током извођења студије и колико сам личних средстава и времена утрошио, наравно ван радног времена и током викенда, знам само ја и моја породица.

На крају бих се осврнуо на лечење пацијента Симоновић Миодрага, коме сам оперисао врло компликовану анеуризму трбушне аорте. Након уредног постоперативног тока, после пар дана, због секундарног крварења, праћеног хемодинамском дестабилизацијом, оперисао сам пацијента, додуше са пар сати закашњења, обзиром да др Милић, као директор клинике, није испоштовао приоритет хитности, већ је наложио да се у операциону салу најпре уведе један „хладан“ тј. неургентан хируршки пацијент, што представља не само одраз непрофесионализма, већ и повреду етике и несавесног лечења, као и злоупотребу службеног положаја. Због накнадних циркулаторних сметњи и сумње на „дисталну емболизацију“ урадјена је и трећа хируршка интервенција, наравно, све у намери да се пацијенту помогне на најбољи начин. Пацијент се у доброј мери опоравио након ових хируршких захвата али након неколико дана долази до сецернације из доњег пола оперативне ране што је побудило сумњу општих хирурга на постојање „цревне фистуле“, што је индиковало четврту операцију, обзиром на потенцијалну озбиљност такве компликације. Накнадном операцијом и даљим дијагностичким поступцима није потврђена таква сумња. Евидентирана је само опсежна „супраперитонеална“ инфекција трбушног зида, који, као такав, није смео бити „затворен“. Због „отвореног трбуха“ даља превијања нису могла да се одвијају у болесничкој соби, већ у операционој сали. Поменути број (11) операција злонамерно је поменут, обзиром да обухвата и велики број превијања, обављаних у операционој сали. Инфекција, која је евидентирана код пацијента, и поред комбиноване и циљане антибиотске терапије није јењавала. Изоловани сој стафилокока (МРСА) није реаговао на ординиране антибиотике, тако да се стање, упркос интензивној терапији и свакодневним превијањима у операционој сали, погоршавало и, нажалост, завршило фатално.

Што се тиче моје посвећености пацијенту и жеље да му помогнем, она је неоспорна. Не бих желео да поменем колико сам сати, наравно ван регуларног радног времена, (што је моја етичка обавеза), посветио овом пацијенту, колико сам пута дошао од куће да га обиђем, колико сам бесаних ноћи провео због њега. Али у хирургији, поготово у случајевима тешких васкуларних захвата, овакве компликације су, нажалост, могуће.

Што се тиче тешке инфекције која је узроковала смрт овог пацијента, са пуном одговорношћу могу да кажем да је она могла у доброј мери да се спречи. На лошу санитарно-епиедемиолошку ситуацију на клиници, која постоји годинама уназад, др Милићу, као директору, указивао сам безброј пута. Незамисливо је да у 21.веку доктори и особље операционе сале, са прљавим, тј. контаминираним салским униформама, (које облаче у свлачионицама на поткровљу зграде), улазе и излазе из операционог блока, улазе у болесничке собе, wц просторије, излазе ван зграде и враћају се натраг у операциону салу, директно уносећи инфекцију у тај највиталнији и најчистији део операционог блока, где се „одлучује о људским животима“. Критиковао сам и лошу праксу лекара и особља да у „чисто“ превијалиште клинике, где се превијају, на инфекцију најосетљивији реваскуларизовани болесници, уводе бројне „приватне“ пацијенте, тј. цивиле. Превијања таквих „приватних пацијената“, тј. цивила, најчешће нису протоколисана, чиме је наношена велика материјална штета клиници и буџету, обзиром на велику потрошњу материјала, који се троши том приликом. Сем материјалне штете, на тај начин се „с улице“ уноси извор инфекције у стационарни део клинике и ризикује појава интрахоспиталне инфекције. Управо, горе наведени разлози, представљали су битан део могућих етиолошких фактора бројних интрахоспиталних инфекција на Клиници, у којим ситуацијама је Клиника „затварана“ за посете, одлагане елективне операције, пацијенти отпуштани кућама уз перманентан ризик ширења тешких инфекција на недужне пацијенте, са свим последицама и компликацијама.

Због сталних критика, које сам др Милићу, као директору упућивао, везано за овај проблем, смењен сам као председник Комисије за интрахоспиталне инфекције. Уместо да буде лидер у борби против ових тешких инфекција, др Милић је био лидер у промоцији пушења и нехигијене, демонстрирајући како је дозвољено пушити свуда по клиници, као и испред саме операционе сале и дозвољавајући особљу да „прљавим“ униформама непрестано уноси инфекцију у операциону салу. Отуда, не чуди превише учестала појава интрахоспиталних инфекција на Клиници за васкуларну хирургију, честа појава МРСА инфекције, клостридија идр инфективних агенаса. Нажалост, пацијент Симоновић није једини који је умро због тешке инфекције на Клиници за васкуларну хирургију у Нишу. О њему се сазнало због намере др Милића да дискредитује проф. Јовановића и „врати му мило за драго“ , увлачећи и родбину пацијента у његове прљаве игре, а не у покушају да се овај проблем одговорно и системски реши. У својој острашћености др Милић, као директор и „човек који одлучује“ је заборавио на прастаре и елементарне хируршке постулате у превенцији инфекција, доводећи пацијенте у непотребан и опасан ризик, који може, нажалост, бити и фаталан по њих.

Што се тиче сестре пок.Симоновића, често је долазила да обиђе брата. Сваки пут, иако сам неретко био и уморан, до детаља и са пуно стрпљења сам је извештавао о стању пацијента. Није било дана да она и ја и по сат времена не говоримо о свему, везеном за лечење њеног брата. Њен наступ, према мени, међутим, био је јако резервисан, непријатан и увек се завршавао са „докторе, пазите да се Миодрагу не деси нешто лоше јер то неће бити добро ни за вас“. Та пресија, под којом сам долазио на посао и радио, додатно ме је оптерећивала али и чинила још посвећенијем пацијенту. Тортура, којој сам био изложен у свакодневним комуникацијама са поменутом госпођом, ни чије име нити квалификацију нисам успео да сазнам, била је нешто најнепријатније што сам доживео за четврт века рада.

О претњама и простаклуку неких других чланова породице, од којих ми је један махао чланском картом партије, чији сам иначе вишегодишњи члан, овом приликом не желим да говорим.

Уверен да сам пацијента лечио крајње савесно и одговорно, и да том приликом нисам начинио ни један пропуст, јавно обећавам да ћу, уколико се обдукцијом докаже да сам начинио грешку, заувек престати да се бавим хирургијом.

Др Милића, као и Блиц, наравно, оптужићу за тешку увреду части и изношење непотврђених информација. Др Милић мора одговарати и за вишегодишње непредузимање мера на спречавању интрахоспиталних инфекција на клиници и њених последица, као и ометање у пружању хируршке помоћи животно угроженом Симоновићу.

С поштовањем,
проф.др Милан М.Јовановић, општи и васкуларни хирург