КО СУ НАША ПРАВА БРАЋА: 4 народа са којима делимо историјску муку, а да тога нисмо ни свесни

Ми Срби волимо да се братимимо са империјалистичким народима, ваљда зато што се налазимо “на ветрометини”, између Истока и Запада, између чекића и наковња, и зато што смо доживели са свих страна покушаје нашег уништења и као народа и као државе.

Прво смо након фактичке обнове наше државности почетком 19. века били браћа са Русима, док нас нису разочарали кад су пола наших земаља дали Бугарима. Потом су се искупили у Првом светском рату, али су постали комунистичка држава па више нисмо били браћа. Тада су нам браћа постали Енглези и Французи, али су и они деведесетих испали из комбинације. У последњих десетак година поново су нам браћа Руси.

Једина два народа са којима гајимо братске односе, а да то стварно има неког смисла (јер братство са империјалистичким народима је производ чисте несигурности и угрожености, не неке посебне везе у менталитету, а свакако није у вези са сличним историјским околностима) су Грци и Румуни (са овим потоњима никада, па чак ни у средњем веку, нисмо ратовали).

Зато вам представљамо четири европска народа са којима делимо историју “између-чекића-и-наковња”, а да их не узимамо често у обзир када о томе размишљамо. Можда би требало, јер, коначно, када се мањи народи скупе на гомилу могу да буду већа сила од великих који су обично раздељени.

Ево дакле те четири нације са којима би требало да развијамо што тешње везе.

Пољаци

Смештени између два огромна европска империјалистичка народа, Немаца/Аустријанаца на западу и Руса на истоку, па чак и Швеђана на северу те Турака на југу, Пољаци нису имали лаку историју. Иако су имали моћно краљевство, заједно са Литванцима, од 16. до краја 18. века, које се протезало од Балтика до Црног мора, много су пропатили.

Прво су Швеђани средином 17. века озбиљно похарали њихову земљу, но, Пољаци су се ослободили и нису капитулирали. А онда, у свега неколико деценија на крају 18. века, словенска браћа Руси су заједно са Германима у три наврата комадала Пољско-литванско краљевство и припајали делове њихових територија. Последњи пут је било коначно, када је Пољска нестала са карте света.

Појавиће се поново на крају Првог светског рата, али ће на самом почетку Другог постати поново жртва истих лешинара: Немачка на челу са Хитлером и Русија на челу са Стаљином ће је поново раскомадати и поделити на пола.

Иначе, мало људи зна да Србе и Пољаке дели више од историјских околности, да нас спаја исти степен родољубља и националног поноса, као и то да смо се много пута борили једни са другима раме уз раме против непријатеља, иако нас деле хиљаде километара.

Највећи пољски јунак Завиша Црни погинуо је примера ради код Смедерева у боју против Турака, а и многи други Пољаци су доприносили нашој сопственој борби и ослободилачким идејама. Као што је Ивица Дачић поменуо у ауторском тексту недавно, њихов Адам Чарторијски је био творац идеје о уједињењу јужних Словена под српском палицом.

И још нешто: Пољаци су у касном средњем веку и почетком новог века били познати по својим крилатим хусарима (дословно су имали крила на леђима као анђели, која су се вијорила док су јуришали) који су им били несаломива машина. Због чињенице да су хусари као војна формација настали од српских гусара (како смо у средњем веку ми Срби звали друмске разбојнике) који су прешли у Угарску по доласку Турака и од којих је Сибињанин Јанко направио војску, Пољаци су ту своју борбену машину називали “Рацоwие”, што значи “Рашани”; наиме, први пољски хусари су били баш Срби.

ИРЦИ

Премда је натегнуто рећи да су Ирци били између чекића и наковња (може, ако рачунамо и викиншке похаре), ипак постоји много историјских сличности које их спајају са нама. Под Енглезима су били готово исто дуго колико смо и ми били по Турцима (де факто практично исто, иако су де јуре били скоро хиљаду година; ипак, ово потоње није толико битно јер су све до 17. века били фактички скроз независни), и дизали су устанке једнако често колико и ми против Османлија.

Рођење Ирске Републике, слика Волтера Паџета. Ради се о устанку против енглеске власти. Фото: Wикимедиа Цоммонс/Оне Нигхт Ин ХацкнеyРођење Ирске Републике, слика Волтера Паџета. Ради се о устанку против енглеске власти. Фото: Wикимедиа Цоммонс/Оне Нигхт Ин Хацкнеy
Да ли је боља турска или англо-саксонска окупација, отворено је питање, али треба рећи да нама Турци никада нису наметнули гајење једне једине културе као што су Енглези њима наметнули кромпир, што је са појавом кромпирове златице довело до велике глади, смрти и емиграције практично пола становништва.

Ова вишевековна окупација, доста различита од турске над нама, оставила је драматичне последице тако да је ирски гелски, њихов сопствени језик, данас слабо коришћен и одржава се само захваљујући ентузијастима. Енглески се иначе користи свуда, иако Ирци генерално гледано мрзе своје источне суседе.

Поред тога, људи који су упознали Ирце кажу да су нам менталитети невероватно слични: и ми и они не дамо на себе, родољуби смо до крајњих граница разума, једнако смо каприциозни, волимо да пијемо.

ЈЕРМЕНИ

Слично нама, углавном су се напатили од Турака и Персијанаца, мада мањим делом и од Руса (ми смо се већим делом напатили од Турака, а мањим од Немаца и Аустријанаца).

Након векова отоманског и персијског ропства, један део њихове земље је дошао у посед Царске Русије, а кулминација њихове трагедије догодила се током Првог светског рата када су Османлије извршиле велики злочин над овим народом убивши милион и по Јермена са територије источне Анадолије и протеравши још неколико стотина хиљада.

Овај народ се и даље налази у незавидном положају. Окован је на Кавказу, док са једне стране кидишу (опет) Турци а са друге Азербејџанци. Њихова будућност је далеко неизвеснија од наше, имајући у виду да смо окружени Европском унијом (која је пре свега мирнодопски пројекат) и да у перспективи имамо чланство у том међународном савезу.

БАСКИ

Један од последњих европских народа који нема своју националну државу (није једини), а вероватно последњи европски народ чија је етничка територија подељена између две континенталне суперсиле. У њиховом случају, то су Шпанија и мањим делом Француска.

Баски су своје национално буђење доживели као и многи народи у 19. веку, али за разлику од већине нису успели да се за своју независност и своју државност изборе. Ми смо донекле имали срећу да нам је окупатор била муслиманска империја; тешко је победити две хришћанске империје када за то немаш ама баш никакву подршку света.

А није да нису покушавали: сетите се само чувене ЕТА која и даље постоји, али која је одустала од насилне борбе и бомбашких напада јер од тога очито нема леба. Ако Каталонцима пође за руком да се отцепе од Шпаније, ко зна, можда ће и њима.