Мама, гладни смо, не можемо да спавамо

Живот наметнут ратом, злостављањем у породици, немаром полиције и државних органа. Они данас једу на народном казану. Гладују!

Радмила је од тортуре остала без иједног зуба у глави, са ожиљцима на лицу и глави, на телу…

Родом је из Бихаћа где је одрасла и имала велику љубав Горана Милића, који је погинуо убрзо по избијању рата, на чишћењу терена, на бихаћко-грабешком платоу.

- Забављали смо се, волели, рат почео је априла те 1992. године, заклели се чим се то лудило заврши, на јесен да се узмемео. Стигла је јесен, Горан је погинуо, а ја сам се седам дана након тога породила са Драженом.

Након три месеца под гранатама и боравка у подруму са дететом, успели смо да изађемо из Бихаћа након размене са муслиманским војницима.

Стигли смо у Доњи Лапац, у Крајину, одакле смо поново бежали и срећом остали живи, 1995. године, након злочиначке хрватске “Олује”.

Некако сам стигла у Сремску Митровицу, са дететом, сестрама и мајком.

Мајка је касније умрла, Остала сам са Драженом и болесном сестром Свјетланом о којој сам водила бригу. Отац је умро још пре рата и био сахрањен у Бихаћу, - наводи Радмила.

Њене библијске муке настаће кад крене да живи са ћовеком са којим ће изродити још троје деце и кад су се вратили у његово село на Власини.

- Вратили смо се 2003. године из Будве где смо радили, тада је Клаудија имала две године. Био је љубоморан, мислила сам проћи ће га.

Почео је да пије све више, литар ракије му је био мера ујутру. Тукао ме је пред децом и болесном сестром крвнички.

Осим троје деце које сам му родула, седам пута сам морала да абортирам, а говорио је да ми прави децу како се не бих курвала.

Са њим сам 10 пута остајала трудна и троје деце изродила које није хтео да преведе на његово презиме, правдајући се да не зна да ли су његова, али је зато узимао њихов дечји додатака и попио га одмах – каже Радмила.

Са децом је често била гладна. Живели су на Власини Округлици, насељу поред језера. Годинама јели су кромпир, купус, хлеб, млека је узимала када би одрадила код сељана на Власини.

Да се није десио 4. јун 2012. године и тортуре над Радмилом, која је ван сваке памети и од које је једва остала жива данас не би била у Врању.

У Врању живи под кирију, у старој кућици..

- Социјална помоћ иде за стан и остале дажбине. Једемо у народној кухињи. Ево, данас чорбуљак…

Идем по кућама радим све што има да се ради. Али, посла нема. Дали су нам добри људи мало одеће и обуће да деца не иду гола и боса у школу.

Клаудија је у 6. разреду, купујем јој лекове, живимо у влази, добила је тешко запаљење плућа, никако дете да опоравим.

Дијана у другом основне, Немањи, који још не иде у школу, купила сам му пумпицу, добио је бронхијалну астму. Не могу више…

Деца су ми опседнута болештинама и глађу. Увече сакупим ове мале око мене, легнемо, а она кроз сузе: “Мама, гладни смо, не можемо да спавамо”.

Ћутим…

Јастук је ујутру мокар од суза, од страха да ћемо умрети од глади - завршава причу Радмила.