Mama, gladni smo, ne možemo da spavamo

Život nametnut ratom, zlostavljanjem u porodici, nemarom policije i državnih organa. Oni danas jedu na narodnom kazanu. Gladuju!

Radmila je od torture ostala bez ijednog zuba u glavi, sa ožiljcima na licu i glavi, na telu…

Rodom je iz Bihaća gde je odrasla i imala veliku ljubav Gorana Milića, koji je poginuo ubrzo po izbijanju rata, na čišćenju terena, na bihaćko-grabeškom platou.

- Zabavljali smo se, voleli, rat počeo je aprila te 1992. godine, zakleli se čim se to ludilo završi, na jesen da se uzmemeo. Stigla je jesen, Goran je poginuo, a ja sam se sedam dana nakon toga porodila sa Draženom.

Nakon tri meseca pod granatama i boravka u podrumu sa detetom, uspeli smo da izađemo iz Bihaća nakon razmene sa muslimanskim vojnicima.

Stigli smo u Donji Lapac, u Krajinu, odakle smo ponovo bežali i srećom ostali živi, 1995. godine, nakon zločinačke hrvatske “Oluje”.

Nekako sam stigla u Sremsku Mitrovicu, sa detetom, sestrama i majkom.

Majka je kasnije umrla, Ostala sam sa Draženom i bolesnom sestrom Svjetlanom o kojoj sam vodila brigu. Otac je umro još pre rata i bio sahranjen u Bihaću, - navodi Radmila.

Njene biblijske muke nastaće kad krene da živi sa ćovekom sa kojim će izroditi još troje dece i kad su se vratili u njegovo selo na Vlasini.

- Vratili smo se 2003. godine iz Budve gde smo radili, tada je Klaudija imala dve godine. Bio je ljubomoran, mislila sam proći će ga.

Počeo je da pije sve više, litar rakije mu je bio mera ujutru. Tukao me je pred decom i bolesnom sestrom krvnički.

Osim troje dece koje sam mu rodula, sedam puta sam morala da abortiram, a govorio je da mi pravi decu kako se ne bih kurvala.

Sa njim sam 10 puta ostajala trudna i troje dece izrodila koje nije hteo da prevede na njegovo prezime, pravdajući se da ne zna da li su njegova, ali je zato uzimao njihov dečji dodataka i popio ga odmah – kaže Radmila.

Sa decom je često bila gladna. Živeli su na Vlasini Okruglici, naselju pored jezera. Godinama jeli su krompir, kupus, hleb, mleka je uzimala kada bi odradila kod seljana na Vlasini.

Da se nije desio 4. jun 2012. godine i torture nad Radmilom, koja je van svake pameti i od koje je jedva ostala živa danas ne bi bila u Vranju.

U Vranju živi pod kiriju, u staroj kućici..

- Socijalna pomoć ide za stan i ostale dažbine. Jedemo u narodnoj kuhinji. Evo, danas čorbuljak…

Idem po kućama radim sve što ima da se radi. Ali, posla nema. Dali su nam dobri ljudi malo odeće i obuće da deca ne idu gola i bosa u školu.

Klaudija je u 6. razredu, kupujem joj lekove, živimo u vlazi, dobila je teško zapaljenje pluća, nikako dete da oporavim.

Dijana u drugom osnovne, Nemanji, koji još ne ide u školu, kupila sam mu pumpicu, dobio je bronhijalnu astmu. Ne mogu više…

Deca su mi opsednuta boleštinama i glađu. Uveče sakupim ove male oko mene, legnemo, a ona kroz suze: “Mama, gladni smo, ne možemo da spavamo”.

Ćutim…

Jastuk je ujutru mokar od suza, od straha da ćemo umreti od gladi - završava priču Radmila.