– са благодарношћу Господу и са радошћу Сабор поздравља прихватање општепризнатог канонског статуса, а то је статус најшире могуће аутономије, односно пуне унутрашње самосталности, додељен још 1959. године;

– пошто су овим уклоњени разлози за прекид богослужбеног и канонског општења, изазвани једностраним проглашењем аутокефалности 1967. године, васпоставља се пуно литургијско и канонско општење;

– васпостављањем јединства на канонским основама и под условима важења канонског поретка на читавом подручју Српске Православне Цркве дијалог о будућем и евентуално коначном статусу епархијâ у Северној Македонији није само могућ него је и целисходан, легитиман и реалан;

– у дијалогу о њиховом будућем и евентуално коначном канонском статусу Српска Православна Црква ће се руководити само и искључиво еклисиолошко-канонским и црквено-пастирским начелима, мерилима и нормама, не марећи за „реалполитичке”, „геополитичке”, „црквенополитичке“ и друге сличне датости или за једностране иницијативе и не подлежући ничијим утицајима или притисцима;

– и, напослетку, Сабор нема намеру да после решавања статуса условљава нову сестринску Цркву ограничавајућим клаузулама у погледу опсега њене јурисдикције у матичној земљи и у дијаспори, уз препоруку истој да питање свог званичног назива реши у непосредном братском дијалогу са јелинофоним и осталим помесним Православним Црквама.

Дугогодишњи договори између представника цркава резултовао је да се у Нишу 17. маја 2002. године постигне договор за превазилажење раскола. Постигнути договор је подразумевао да се призна најшира црквена аутономија епархијама у Републици Македонији, а да заузврат Охридска архиепископија задржи симбол и избор поглавара Православне цркве у Републици Македонији који потврђује патријарх српски. Према споразуму, епархије у Републици Македонији би могле у службеном општењу да користе досадашњи назив.

Предлог договора је прихватило пет од седам македонских епископа, али 28. маја кренула је кампања конференцијом за новинаре чланова Македонске православне цркве да је у Нишу потписан само радни документ и да нема обавезујући карактер.

Српска православна црква наставила је да се понаша у духу Нишког договора. Једини који је накнадно прихватио и потписао Нишки договор био је митрополит велешки и повардарски Јован (Вранишковски). Затим, Свети архијерејски сабор Српске православне цркве, на свом редовном мајском заседању 2003, донео је одлуку о конституисању Светог архијерејског синода аутономне Охридске архиепископије. Том приликом изабрана су и двојица нових епископа Охридске архиепископије: Јоаким и Марко. Истовремено, митрополита полошко-кумановског Кирила, који је предњачио у заговарању раскола, Сабор је „ставио под забрану свештенодејства, суспендујући га од управљања епархијом и покрећући против њега црквено-судски поступак”.

Васељенска патријаршија признала цркву Северне Македоније за канонску, али не и аутокефалну

На Светом Синоду сазваном под председавањем његове светости патријарха васељенског Вартоломеја И, детаљно се расправљало о црквеном питању Скопља, те је патријарх признао назив Македонске православне цркве као "Охридска архиепископија", и нагласио да се нада даљем напретку овог црквеног ентитета.