НАЈОПАСНИЈА ДАМА У ИНТЕРВЕНТНОЈ ПОЛИЦИЈИ: За воланом је најбржа...

Тридесетчетворогодишња Марија Стојиљковић један је од најбољих службеника нишке Полицијске управе, па се за њу у смени отимају све колеге из Интервентне јединице. Оно што Марију чини посебно вредном у очима њених колега јесте што је сјајан возач, па је она готово увек за воланом полицијског џипа.

Поштовање је стекла и зато што се, иако је самохрана мајка две малолетне девојчице, с изазовима посла равноправно носи са мушким члановима интервентне патроле. Марија признаје да је одувек сањала да постане полицајац и да, иако је четрнаест година у служби, сваког дана и даље једва чека да крене на посао.

Таленат од оца
- Сањала сам о униформи, али сам то крила од својих родитеља, а њима за вољу завршила сам средњу медицинску. Чим сам њима испунила жељу, ред је био на мене, па сам уписала Вишу школу унутрашњих послова, а затим и Правни факултет. Част ми је што сам у Интервентној јединици и што колеге воле да их возим. Возач сам петнаест година, а таленат за вожњу наследила сам од оца, који је био ауто-превозник. Признајем, зависник сам од адреналина, волим да кренем у акцију, никад не знам шта ме тамо чека, увек је интервенција другачија, али је свакој једно заједничко, а то је да је неко у невољи и тражи помоћ. И важно је до њега стићи што пре и тада ја ступам на сцену - прича Стојиљковићева.

Током четрнаестогодишње полицијске каријере ова млада жена суочила се са бројним ризицима. Не крије да страха увек има, али истиче да ово осећање наступи кад се све заврши.

Јурњава по леду
- Кад добијете позив, не размишљате о себи, већ о ономе коме сте потребни. Али кад све прође, наравно да се уплашите, страх је људско осећање, Мени, међутим, без обзира на ризик, никада није пало на памет да променим посао. Напротив, једва чекам да обучем униформу. Најбоље се осећам кад успешно одрадимо неку ризичну акцију - прича Марија.

Она препричава акцију у којој је учествовала пре неколико месеци.

- Кренули смо у потрагу за особама које су биле извршиоци тешког убиства. Јасно је било да са таквим људима нема шале. Лоцирали смо их у ухапсили за сат и по од дојаве. Обезбедили смо и комплетне доказе, јер кад сам пришла возилу у коме је био извршилац, видела сам оружје и остале ствари које су употребили за кривично дело. Након те акције десет дана сам била у еуфорији - прича млада полицајка и одмах прелази на други случај:

- Била је дојава о разбојништву, а памтим тај случај јер је била зима, а улице су биле оковане ледом. Журили смо, а џип нам се три-четири пута окренуо јер је било скоро немогуће возити. Кад смо стигли, угледала сам једну жену коју је разбојник ранио гасним пиштољем. Било ми је жао јер се она није бринула за себе, већ шта ће рећи њен послодавац јер је опљачкана.

Стојиљковићева каже да је срећна и што, стицајем околности, није имала потребе да током каријере пуца у неког, иако важи за сјајног стрелца.

Засад само у мету
- Добар сам стрелац, то сам више пута показала, али до сада сам пуцала само у мету. На срећу, није било таквих ситуација да потегнем оружје, али свесна сам да се то може десити сваког дана - истиче наша саговорница.

Иако је током четрнаест година прошла кроз свакакве ситуације, Марија и даље о свом послу мисли све најбоље.

- Ништа лепше нисам могла да радим. Да опет могу да бирам, поново бих била полицајац - закључује Марија Стојиљковић.

Вртић, школа, посао
ПОСВЕЋЕНА МАЈКА
Марија брине о две мале девојчице.

- Признајем, није лако уклопити службу и малу децу. Једну возим у вртић, другу у школу, трчим на посао. Родитељи ми много помажу, али трудим се да им увек посветим све своје слободно време - прича Марија.

Не оптерећује се
НАВИКЛА И НА УВРЕДЕ
Нишка полицајка каже да се навикла и на увреде које понекад чује приликом интервенција.

- Немам проблем с тим, знала сам да ће тога бити. Једном ми је особа коју смо лишавали слободе рекла: „Иди спремај ручак, што си дошла овде? Брзо сам му показала да сам баш ту где ми је место. Сећам се и једне ситуације када смо покушавали да помогнемо момку повређеном у тучи, а он нас је све време пљувао и псовао, није ни схватао да му треба помоћ. Одвели смо га у болницу, ја сам све време била са њим, водила га са једног на друго место да се обави дијагностика и да му се пружи помоћ. После, кад се отрезнио, захваљивао ми је, наравно да му нисам замерила - каже Марија Стојиљковић.