NAJOPASNIJA DAMA U INTERVENTNOJ POLICIJI: Za volanom je najbrža...

Tridesetčetvorogodišnja Marija Stojiljković jedan je od najboljih službenika niške Policijske uprave, pa se za nju u smeni otimaju sve kolege iz Interventne jedinice. Ono što Mariju čini posebno vrednom u očima njenih kolega jeste što je sjajan vozač, pa je ona gotovo uvek za volanom policijskog džipa.

Poštovanje je stekla i zato što se, iako je samohrana majka dve maloletne devojčice, s izazovima posla ravnopravno nosi sa muškim članovima interventne patrole. Marija priznaje da je oduvek sanjala da postane policajac i da, iako je četrnaest godina u službi, svakog dana i dalje jedva čeka da krene na posao.

Talenat od oca
- Sanjala sam o uniformi, ali sam to krila od svojih roditelja, a njima za volju završila sam srednju medicinsku. Čim sam njima ispunila želju, red je bio na mene, pa sam upisala Višu školu unutrašnjih poslova, a zatim i Pravni fakultet. Čast mi je što sam u Interventnoj jedinici i što kolege vole da ih vozim. Vozač sam petnaest godina, a talenat za vožnju nasledila sam od oca, koji je bio auto-prevoznik. Priznajem, zavisnik sam od adrenalina, volim da krenem u akciju, nikad ne znam šta me tamo čeka, uvek je intervencija drugačija, ali je svakoj jedno zajedničko, a to je da je neko u nevolji i traži pomoć. I važno je do njega stići što pre i tada ja stupam na scenu - priča Stojiljkovićeva.

Tokom četrnaestogodišnje policijske karijere ova mlada žena suočila se sa brojnim rizicima. Ne krije da straha uvek ima, ali ističe da ovo osećanje nastupi kad se sve završi.

Jurnjava po ledu
- Kad dobijete poziv, ne razmišljate o sebi, već o onome kome ste potrebni. Ali kad sve prođe, naravno da se uplašite, strah je ljudsko osećanje, Meni, međutim, bez obzira na rizik, nikada nije palo na pamet da promenim posao. Naprotiv, jedva čekam da obučem uniformu. Najbolje se osećam kad uspešno odradimo neku rizičnu akciju - priča Marija.

Ona prepričava akciju u kojoj je učestvovala pre nekoliko meseci.

- Krenuli smo u potragu za osobama koje su bile izvršioci teškog ubistva. Jasno je bilo da sa takvim ljudima nema šale. Locirali smo ih u uhapsili za sat i po od dojave. Obezbedili smo i kompletne dokaze, jer kad sam prišla vozilu u kome je bio izvršilac, videla sam oružje i ostale stvari koje su upotrebili za krivično delo. Nakon te akcije deset dana sam bila u euforiji - priča mlada policajka i odmah prelazi na drugi slučaj:

- Bila je dojava o razbojništvu, a pamtim taj slučaj jer je bila zima, a ulice su bile okovane ledom. Žurili smo, a džip nam se tri-četiri puta okrenuo jer je bilo skoro nemoguće voziti. Kad smo stigli, ugledala sam jednu ženu koju je razbojnik ranio gasnim pištoljem. Bilo mi je žao jer se ona nije brinula za sebe, već šta će reći njen poslodavac jer je opljačkana.

Stojiljkovićeva kaže da je srećna i što, sticajem okolnosti, nije imala potrebe da tokom karijere puca u nekog, iako važi za sjajnog strelca.

Zasad samo u metu
- Dobar sam strelac, to sam više puta pokazala, ali do sada sam pucala samo u metu. Na sreću, nije bilo takvih situacija da potegnem oružje, ali svesna sam da se to može desiti svakog dana - ističe naša sagovornica.

Iako je tokom četrnaest godina prošla kroz svakakve situacije, Marija i dalje o svom poslu misli sve najbolje.

- Ništa lepše nisam mogla da radim. Da opet mogu da biram, ponovo bih bila policajac - zaključuje Marija Stojiljković.

Vrtić, škola, posao
POSVEĆENA MAJKA
Marija brine o dve male devojčice.

- Priznajem, nije lako uklopiti službu i malu decu. Jednu vozim u vrtić, drugu u školu, trčim na posao. Roditelji mi mnogo pomažu, ali trudim se da im uvek posvetim sve svoje slobodno vreme - priča Marija.

Ne opterećuje se
NAVIKLA I NA UVREDE
Niška policajka kaže da se navikla i na uvrede koje ponekad čuje prilikom intervencija.

- Nemam problem s tim, znala sam da će toga biti. Jednom mi je osoba koju smo lišavali slobode rekla: „Idi spremaj ručak, što si došla ovde? Brzo sam mu pokazala da sam baš tu gde mi je mesto. Sećam se i jedne situacije kada smo pokušavali da pomognemo momku povređenom u tuči, a on nas je sve vreme pljuvao i psovao, nije ni shvatao da mu treba pomoć. Odveli smo ga u bolnicu, ja sam sve vreme bila sa njim, vodila ga sa jednog na drugo mesto da se obavi dijagnostika i da mu se pruži pomoć. Posle, kad se otreznio, zahvaljivao mi je, naravno da mu nisam zamerila - kaže Marija Stojiljković.