Напуштено Куршумлијско село оживело на један дан

Више од стотину некадашњих мештана напуштеног куршумлијског села Тачевац, које се налази на самој административној линији са Косовом, и њихових потомака, дошло је на празник Свету Јелу да обележи сеоске литије.

Последњи пут литије су у овом селу прослављене давне 1997. године, а последњи мештанин се иселио 2000. године.

Педесетих година прошлог века у овом селу је живело око 500 душа. Рат, близина Косова, сталне провокације Албанаца, пуцњава, крађа стоке, лоша веза са општинским центром… Све је то утицало да и последњи мештанин напусти село-каже Миле Копривица из Куршумлије, који је рођен у овом селу.

Данас је Тачевац аветињски празан. Куће срушене или нахерене, већина без црепа, који је завршио са друге стране брда-на Косову. Оџаци порушени, тарабе однете... Тишина, која говори више од речи.

-У послератним годинама полиција нас је пратила кад смо ишли на задушнице. А село је у Србији, или централној Србији, како хоћете, каже један од старијих мештана.

Иако су раштркани по Србији и свету, Орбовићи, Копривице, Тончићи, Рућићи, Царићи, Андријашевићи…никада нису заборавили место где су рођени и где су им остали гробови предака.Договорили су се да сви који могу дођу на Свету Јелу и после 17 година прославе литије, како се то вазда радило у овом селу.

Први је стигао Милосав Орбовић из Торонта. Његове куће одавно нема, па је ноћ провео на ливади, у врећи за спавање.-Није ми то пало тешко. Иако је село пусто а ни моје родне куће нема, ипак сам био свој на своме. Дошао сам да подигнем споменик деди солунцу и још неколицини предака, који су погинули у разним ратовима и не зна им се гроб. Бар ће им споменик бити у селу где су рођени-прича са сетом Орбовић, показујући околна брда где је некада чувао стоку.Село пусто, а напунило се људи, макар само на овогодишњу Свету Јелу. Пошто више нема ни сеоксе светиње-храста где су се некада славиле литије, људи су се окупили у дворишту Милована Тончића, домаћина литија, који је за ову прилику подигао И шатор.

-Све је ово лепо, али пут је катастрофалан. У село може да се дође само теренским возилима или пешице-каже Тончић.Објашњавајући да су пристигли потомци из Канаде, Немаћке, Београда, Ниша, Прокупља, Куршумлије идругих градова, Тончић каже да оволико људи у Тачевцу није било одавно.

На сеоским литијама препознавали су се и поздрављали заборављени рођаци, некадашње прве комшије, другови из детињства. Смењивали су се радост и туга, смех и сузе. Заорила се и песма, она планинска, снажна, јака, из пуних плућа. Орила су се брда Таћевачка, играло се и коло, а весеље је зачињено пуцњима, како се некада оглашавало рођење детета. Симболично, Тачевац се поново родио. Макер на један дан-на Светру Јелу.

Дошли и последњи мештани Тачевца

На сеоске литије дошли су и последњи становници Тачевца, Која и Љубица Алексић. Која је последњих месеци 1999.и почетком 2000. године пушкомитраљезом сам чувао своје огњиште и неколико пута отерао нападаће с Косова. Ипак, на наговор деце морао је и он да се исели. Тада је умро Тачевац.

-Дошла сам на две штаке али ни за живу главу нисам хтела да пропустим да макер још једном видим пуно село у коме сам се родила, удала и изродила деци-каже Љубица док пали свећу на гроб својих предака.