Napušteno Kuršumlijsko selo oživelo na jedan dan

Više od stotinu nekadašnjih meštana napuštenog kuršumlijskog sela Tačevac, koje se nalazi na samoj administrativnoj liniji sa Kosovom, i njihovih potomaka, došlo je na praznik Svetu Jelu da obeleži seoske litije.

Poslednji put litije su u ovom selu proslavljene davne 1997. godine, a poslednji meštanin se iselio 2000. godine.

Pedesetih godina prošlog veka u ovom selu je živelo oko 500 duša. Rat, blizina Kosova, stalne provokacije Albanaca, pucnjava, krađa stoke, loša veza sa opštinskim centrom… Sve je to uticalo da i poslednji meštanin napusti selo-kaže Mile Koprivica iz Kuršumlije, koji je rođen u ovom selu.

Danas je Tačevac avetinjski prazan. Kuće srušene ili naherene, većina bez crepa, koji je završio sa druge strane brda-na Kosovu. Odžaci porušeni, tarabe odnete... Tišina, koja govori više od reči.

-U posleratnim godinama policija nas je pratila kad smo išli na zadušnice. A selo je u Srbiji, ili centralnoj Srbiji, kako hoćete, kaže jedan od starijih meštana.

Iako su raštrkani po Srbiji i svetu, Orbovići, Koprivice, Tončići, Rućići, Carići, Andrijaševići…nikada nisu zaboravili mesto gde su rođeni i gde su im ostali grobovi predaka.Dogovorili su se da svi koji mogu dođu na Svetu Jelu i posle 17 godina proslave litije, kako se to vazda radilo u ovom selu.

Prvi je stigao Milosav Orbović iz Toronta. Njegove kuće odavno nema, pa je noć proveo na livadi, u vreći za spavanje.-Nije mi to palo teško. Iako je selo pusto a ni moje rodne kuće nema, ipak sam bio svoj na svome. Došao sam da podignem spomenik dedi soluncu i još nekolicini predaka, koji su poginuli u raznim ratovima i ne zna im se grob. Bar će im spomenik biti u selu gde su rođeni-priča sa setom Orbović, pokazujući okolna brda gde je nekada čuvao stoku.Selo pusto, a napunilo se ljudi, makar samo na ovogodišnju Svetu Jelu. Pošto više nema ni seokse svetinje-hrasta gde su se nekada slavile litije, ljudi su se okupili u dvorištu Milovana Tončića, domaćina litija, koji je za ovu priliku podigao I šator.

-Sve je ovo lepo, ali put je katastrofalan. U selo može da se dođe samo terenskim vozilima ili pešice-kaže Tončić.Objašnjavajući da su pristigli potomci iz Kanade, Nemaćke, Beograda, Niša, Prokuplja, Kuršumlije idrugih gradova, Tončić kaže da ovoliko ljudi u Tačevcu nije bilo odavno.

Na seoskim litijama prepoznavali su se i pozdravljali zaboravljeni rođaci, nekadašnje prve komšije, drugovi iz detinjstva. Smenjivali su se radost i tuga, smeh i suze. Zaorila se i pesma, ona planinska, snažna, jaka, iz punih pluća. Orila su se brda Taćevačka, igralo se i kolo, a veselje je začinjeno pucnjima, kako se nekada oglašavalo rođenje deteta. Simbolično, Tačevac se ponovo rodio. Maker na jedan dan-na Svetru Jelu.

Došli i poslednji meštani Tačevca

Na seoske litije došli su i poslednji stanovnici Tačevca, Koja i Ljubica Aleksić. Koja je poslednjih meseci 1999.i početkom 2000. godine puškomitraljezom sam čuvao svoje ognjište i nekoliko puta oterao napadaće s Kosova. Ipak, na nagovor dece morao je i on da se iseli. Tada je umro Tačevac.

-Došla sam na dve štake ali ni za živu glavu nisam htela da propustim da maker još jednom vidim puno selo u kome sam se rodila, udala i izrodila deci-kaže Ljubica dok pali sveću na grob svojih predaka.