Пас већ годину дана чека власника на сеоској станици код Куршумлије

Власник се није вратио, а пас га још чека на истом месту. Пса су приметили мештани околних села и пролазници који свакодневно путују ка селима у правцу Луковске бање.

Кажу да је неколико месеци седео на истом месту, испод знака на којем је исписано име села Влахиња. Ту је и сеоска аутобуска аутобуска станица, а у околини нема становника.

Мирослав Илић, мештанин оближњег села Жуч, испричао је агенцији Бета необичну причу о псу који чека. Каже, најпре није био примећен, јер има доста паса луталица, међутим, овај пас је посебан. Седи испод знака, и испраћа возила. Свако возило је добро омирисао и погледом испратио.

"Пре нешто више од годину дана, његов власник, из оближњег планинског села, разболео се. Дошао је с псом овде и ухватио аутобус за Београд. Ту су се заувек растали. Нажалост, његов власник је преминуо у Београду, а пас овде седи и још га чека", рекао је Илић.

Многе је дирнула прича о псу који чека, па су поједини постали његови редовни посетиоци, долазе из града и околних села да му донесу храну. Драгана Милановић из села Влахиња каже да пешице често пролази овим путем и увек нахрани пса.

"Кад год га видим, растужим се, обавезно му понесем храну у ранцу и нахраним га. Он није неухрањен, многи га хране. Видела сам га како закопава храну у околини, прави залихе. Увек ме расплаче кад га видим", рекла је Драгана, коју смо затеки поред пса, на путу за Луковску бању.

Каже да је пас веома миран, осим што сачекује и испраћа возила, никада није залајао на пролазнике, нити представља опасност.

"Он је дресиран пас, вероватно је чувао стадо оваца, живину или краве. Можда чак и тог његовог власника, то видим по његовом понашању. Ја седнем поред њега да га мазим, а он чује звук неког возила иза брда, које се приближава, напушта ме и трчи у сусрет возилу. Возило прође, а он спусти главу и цвилећи се врати код мене. То дирне и расплаче", рекла је Драгана Милановић.

Неки су покушали да удоме пса. Одводили су га својим кућама, али он побегне и врати се на то место.

"Ја сам га одвео код мене кући, али побегао је, вратио се у Влахињу на аутобуску станицу", казао је Мирослав Илић.

Пролазници су му дали име Жиле, па они који га стално посећују, већ су га навикли да се одазива на то име. Неко му је недавно направио и кућицу од дрвета, и поставио је на месту где чека. Пас Жиле је прихватио кућицу, па сад у њој чека.

Многу, који знају његову причу, застану да се поиграју са њим, али кажу, његовог власника очигледно нико не може да замени.

Дописница агенције Бета из Куршумлије Љиљана Даниловић.