Споменик посвећен страдалима у сукобима и НАТО агресији 1990-1999

Споменик су открили представници Удружења бораца ветерана 1991-1999, након чега је споменик освештан и одржан поменом за настрадале.

Протојереј Марко Адамовић се након помена обратио свима и казао:

„Ми смо данас сведоци тога да наше страдале са овога нашега краја не заборављамо већ да се молимо богу за њих после 20 година, мислећи на оне који су пострадали у рату у Хрватској, Босни и Херцеговини, а касније и на Косову, молимо се за њих а знамо да они нас одозго са неба гледају. Наши су понос и дика јер су живот свој дали за нашу слободу, за своју земљу, за своју веру. Зато смо ми поносни данас, храбро стојимо пред овим спомеником и гледамо именима сваког понаособ. Велику су жртву дали, животну жртву и тиме купили царство небеско. Нека им је вечна слава и бог нека им душу прости.“

Споменик је након 20 година од завршетка НАТО агресије, уз подршку Града Лесковца, подигнут на иницијативу Удружења бораца, и оца једног од настрадалих, Слободана Станковића, који се данас, у име породица настрадалих обратио скупу:

Није мртав борац који је умро, мртав је онај који је заборављен. Ми овом приликом кажемо нисмо их заборавили. Нек им је вечна слава и хвала!“, казао је Станковић захваливши се градоначелнику Цветановићу на великој подршци пруженој за реализацију ове иницијативе.

На данашњој свечаности говорио је градоначелник Лесковца др Горан Цветановић. Градоначелник је данас рекао да споменик назван „Прекинута нит живота“ симболизује страдање оних којих ће се свет увек сећати и нагласио да су они за мир, за одбрану суверенитета и интегритета наше земље дали највредније што имају, своје животе.

„Стати овде пред овај споменик и пред свима вама, пред историјом и Србијом за коју су се наши сународници борили, то је више од части. То је обавеза да према њима увек осећамо дуг, ненаплатив и вечан. Поклонити се овде, након 20 година, као њихов саборац тада, и данас као градоначелник, је највећа могућа част. Нећемо говорити о бројевима, јер и један изгубљени људски живот је много, а изгубили смо их превише. Данас ми њима одајемо почаст, каменом као медијумом, спомеником као саучесником прошлог времена и подсетником да не одустанемо од најважније борбе за достојанство и јединство свог народа“.

Свечаност је пратило казивање песама Алексе Шантића и Оскара Давича у извођењу глумаца Народног позоришта Лесковац, а започета химном „Боже Правде“ коју је извела ученика Музичке школе „Станислав Бинички“.