Српска правда тежа од албанске голготе

Адвокат Љубиша Томашевић наводи да реституција није била могућа без одлуке о рехабилитацији. Тај поступак је покренут пред Окружним судом у Врању још марта 2007, а већ 15. маја исте године суд је рехабилитовао Петра Јанићијевића Бојаџију и ставио ван снаге решење о конфискацији његове имовине и робе.

Након доношења Закона, пред Агенцијом за реституцију је јула 2012. године покренут поступак за враћање имовине. Одржане су две расправе, да би 22. априла ове године била донета одлука да се део одузете имовине преда унуцима Петра Јанићијевића Бојаџије, као његовим законитим наследницима.

- На срећу, нико се није жалио - ни градско правобранилаштво, ни републички јавни правобранилац, ни Симпо, који је активно учествовао у поступку, бранећи нека своја права. Одлука је постала правоснажна, односно делимично решење којим се враћа само локал јер је у овом тренутку само то било изводљиво у поступку тзв. натуралне реституције. Станови изнад локала и имовина у Бранковој су, нажалост, раније отуђени, по тада важећим прописима и људи који су их откупили су легални власници, тако да ће се новчана реституција највероватније наставити 2016, али о том потом - изјавио је Томашевић.

 
Осуђен као шпекулант

Сведочанства потомака говоре да је Петар Јанићијевић провео око седам и по година у Балканским ратовима и у Првом светском рату. Због великих заслуга одликован је Албанском споменицом, Карађорђевом звездом с мачевима и Медаљом за верност отаџбини 1915. Између ратова био је напредан човек, друштвено ангажован, члан управног одбора врањске црквене општине, од 1932. до 1938. године. Био је и члан главног одбора врањске Грађанске касине.

Од млинова до биоскопа
Према подацима Агенције за реституцију, с територије Пчињског округа поднето је укупно 308 захтева, од којих је 179 из Врања. Повраћај траже потомци многих угледних Врањанаца којима је одузимано грађевинско, пољопривредно и шумско земљиште, куће, локали, магацини, млинови, па чак и један биоскоп, фабрика и хотел.

Рат је провео кријући се по околним селима са породицом. Пред крај рата, како причају његови потомци, давао је казане, месо и остало што су тражили представници власти.

Решење о претресу дућана и осталих просторија донето је 22. маја 1948. године. Приликом претреса у делу шпајза пронађене су разне врсте анилинских боја за фарбање, укупно 5,93 килограма. Претресу је присуствовала и Радмила, Петрова кћи, која је скренула пажњу комисији да те боје нису намењене продаји, већ су за кућну употребу.

Уследио је одговор: "Другарице, седи мирна, видиш ли оне метле у углу - да није било боја, због њих бисмо вам одузели имовину." Истог дана донето је решење којим се Петру Јанићијевићу одузима право на рад због шпекулације.

- Пресуда којим је мој свекар осуђен због шпекулације, под бројем К365/48, биће донета тек 8. јуна 1948. године. По њој, анилинских боја било је 5,35 килограма. Осуђен је на 13 месеци затвора с принудним радом и конфискацијом имовине - прича Станче Јанићијевић, наставница српског језика у пензији.

Наводи да је изречена оволика казна због тога што је конфискацију законски није могла да буде изведена а казном до 12 месеци затвора. Петар због болести није лежао у затвору. Мучила га је простата, а срчане сметње биле су све израженије.

Покушао да се убије

Пресуду је доживео као смак света и пао је у депресију. Казну је морао да откупи новцем, у шест рата. Напустили су нову кућу и преселили се у стару, у Карађорђевој улици. Његов брат Коста је прешао у породичну кућу, у садашњој улици Вулета Антића, казивала је његова снаја Станче Јанићијевић. Тако је Петар Јанићијевић остао без имовине коју је стицао са својим братом Костом и оцем Стојаном, а они су били једна од најугледнијих и најбогатијих породица у то време у Врању.

Огроман баласт
- Ово је велико задовољење правде. Чекати више од 60 година био је тежак баласт за све потомке Петра Јанићијевића. Његова деца су се надала да ће имовина бити враћена, али су се тек доношењем Закона о рехабилитацији и Закона о реституцији створили услови да се то реализује. Мислим да је поштено да неко данас исправи неправду. А та неправда је голема, пре свега због одузете имовине, стресова и понижења која су ти људи доживели, да не говоримо о изгубљеној добити - истиче адвокат Љубиша Томашевић.

Настала је оскудица, тешка глад у породици Петра Бојаџије. Супруга Косара је оболела и пала у кревет, у новој кући. Док су чекали да прође званични рок за исељење, лежала је у вешерници. Одатле су је пребацили у болницу у Нишу где је умрла.

- Свекрва је умрла од неке врсте воденог стомачног тумора. "Умре од оно црно-катран брашно", говорио је мој свекар. Јели су неквалитетно брашно, црно као гар, препуно кукоља. "Туго, што се је измучила", плакао је свекар - причала је Станче.

Петар је пао у стање душевног растројства. Покушавао је да се убије и прекрати муке.
- Било је страшно. Хтео је да се обеси о орах у дворишту, да посече вене, на Божић да се отрује фарбом. Пазили смо га и једва успевали да спасемо. Онда се шлогирао и пао у кревет. Две године је лежао непокретан. Пазила сам га и чувала - сећала се Станче.

Она памти да је у то време њен супруг Момчило био у војсци, а она је бринула о непокретном свекру. Нису имали ни за хлеб. Чекали су суботу, да на пијацу изнесу бакарне котлове, тепсије и продају их Шиптарима. Живело се од суботе до суботе, на кори хлеба. Петар Бојаџија је умро, 23. марта 1951. године.