Сто десет година Лесковачког електричног друштва

ЛЕСКОВАЦ – Далеке 1901. године чувени професор Ђорђе Станојевић уочио је сву снагу вучјанске реке, недалеко од Лесковца и те године своја научна сазнања изнео на Физичком институту Велике школе. На основу његових студија, 1901. године основано је Лесковачко електрично друштво чији је задатак био да обезбеди екслоатацију Вучјанке.

Статут друштва урађен је септембра 1901. године и поднет на одобравање Министарству народне привреде у Београду, које га је и одобрило 31. октобра 1901. године.

Наредне године, Оснивачки одбор је, посредством локалног листа ,,Дневник’’, позвало грађнаство на упис акција Лесковачког електричног друштва чији је основни капитал утврђен на 200.000 динара и подељен на 2.000 акција од 100 динара, а уплате су вршене недељно, по један динар од акција. Непуне две године касније потекли су и први киловети електричне енергије и све остало је већ – историја!

Први киловати електричне енергије са хидроцентрале Вучје потекли су 11. децембра 1903. године по старом, односно 24. децембра по новом календару, а тај датум није случајно одабран, јер је истога дана 1877. године Лесковац ослобођен од Турака.

Ова лепотица југа Србије налази се у живописном амбијенту реке Вучјанке, истинском драгуљу лесковачког краја. Искоришћен је тек мањи део великог водног потенцијала, а хидроелектрана, као да је одсликана на најлепшој разледици за заљубљене, својом се архитектуром, уклопила у околину и постала је централно место око којег пулисира живот и непоновљива слика младости и лепоте.

Ходроелектрана ,,Вучје’’ налази се на завршној панорами краја који је пребогат споменицима културе. На самом изласку из Лесковца, на путу до хидроцентрале, налази се Рударска црква са конаком, изузетно вредан културно-историјски споменик. Нешто даље, у селу Стројковцу, пажњу посетилаца привлачи први музеј текстилне индустрије на Балкану, а у самом Вучју је чувена Теокаревићева вила, некада власништво предратног индустријалца, која је после Другог светског рата насилног одузета, сада је напуштена и подсећа на подераног сиромаха који је изгубио своју адресу!

Хидроелектрана ,,Вучје’’ на реци Вучјанки, недалеко од Лесковца, друга по дуговечности у Србији – прва је она код Ужица, на Ђетињи, која је изграђена две године раније. По нечему је ова у близини Лесковца, кажу хроничари, ипак прва: и данас ради и производи електричну енергију, као што се то дешавало током целог века, не рачунајући крај Другог светског рата, јер су постројења утихнула због диверзије!

Ту, на самом изласку из Вучја, места створеног за људе склоне мирном, породичном животу и доколици, на реци Вучјанки, налазе се старе воденице у којима се и данас, као и деценијама уназад, на старински начин меље жито. Као и на другим рекама југа Србије, воденица је овде било много више, али су изгубиле трку и сада ћутањем говоре о својој прошлости.

Вучје, део лесковачке питомине, има своју душу и непоновљиви шарм. Деценијама се издваја централни део варошице и чувена Теокаревићева кућа, некада једног од најугледнијих људи Лесковца, која се налази уз саму главну улицу, али се о њој деценијама није водило нимало рачуна. Највредније од свега, чули смо овде, ко зна колико пута, су вредни људи. Многи су радили у текстилним и другим фабрикама, али су давно затворене и сада остаје да се беседи о времену између ,,два времена’’ и сањају неки нови, лепши дани, који би требало да донесу жељени препород Вучју и целом поречком крају.