Студирање по "Болоњи" или не?

Универзитет у Нишу

Ситуација у Загребу покренула је полемику међу противницима овог система, али се образовни ауторитети нису коначно изјаснили о укудању овог система студирања на нашим факултетима.

Да подсетимо, Болoњска деклерација потписана је 1990.године од стране министра неколико европских земаља задужених за високо образовање, а у Србији њена примена почела је званично 2005. Године.  И сада, после скоро 10 година, њени ефекти али и систем примене нису дефинисани и устаљени на свим  Универзитетима подједнако.

Те, имамо различите облике њене примене, које се разликују не само од факултета до факултета, него и од департмана до департмана на једном истом факултету, али и екстреме попут појединих професора који је, како они кажу ,, не признају“.

Болоња као систем за циљ има један нормалан и уравнотежен начин студирања. Изворни облик болоњског система фокусиран је на подстицање  мобилност студената, наставног особља и истраживача унутар европског простора високог образовања.

Шта то заправо значи?

Мобилност на коју Болоњски систем студирања ,,инсистира“ подразумева међууниверзитетску покретљивост студената али и наставног особља, унутар земље али и иностранству, без обзира да ли се ради о само једном семестру, академској години или наставку целокупних студија, а све у цињу стручног усавршавања, боравка у мултикултуралном окружења, усвајање европских  вредности и практичне примене страног, најчешће енглеског језика. Европска унија у области образовања је за идеју имала мобилност студената, инвестирану кроз програме мобилности као што су Ерасмус, Ерасмус Мундус и сл.

Мало ко од студената зна шта ови програми представњају, а још је мањи број њих који је аплицирао. Болоња на овим просторима подразумева бесомучно сакупњање бодова (ЕСБП-Европски Систем  Преноса Бодова), обавезну присутност на вежбама и предавањима, и подразумевану израду семинарских радова. Ово јесте структура коју доноси Болоњска деклерација али свакако не представња њен циљ.

Лоша интерпретација једног оваквог комплексног система и њена још гора адаптација и примена, довела је до општег незадовољства међу студентима, унела пометњу у наставни кадар, подстакла учестале полемике међу заговорницима ,,болоњског система образовања“  и њених противника и резултирала обавезним ,,јесењим“ студентским протестима.

Србија је више пута оцењивана за примену Болоњске деклерације. Прва оцена 2005.године била је 2,2. Две године касније осењена је са 4,2. Оцењивање се врши на основу извештаја који подноси национални савет за образовање земње чији се напредак оцењује. Извештај који се подноси садржи информације о томе шта је наведена земња остварила на спровођењу ,,болоњске деклерације“. Простије речено, бодују се  чињеница које су наведени у извештају, и тако сабрани поени дају коначну оцену о напретку.

Селективно уношење чињеница, критеријуми и објективност самих извештаја су под великим знаком питања. Сами студенти су махом незадовоњни због неприлагођеног градива моделу ,,болоњског“ студирања. Начин бодовања испита је,такође, проблем, уколико је неки испит потцењен или прецењен. По правилама ,,болоњског“ студирања, упис и наредну годину студија не зависи од броја испита већ од освојених бодова, те се може десити да је неко положио мање испита, а уписао наредну годину студирања, исто тако и да је неко ,,очистио“ више испита који носе мањи број ЕСБП поена и није имао могућности уписа наредне године.

Ко је крив за овакву неусаглашеност и лошу имплементацију ,,болоњског система“? Неки тврде да је Министарство просвете, неки верују да су то високошколске установе али и сами професори. Многи факултети не желе да говоре о резултатима пролазности, други пак, одбијају да доставе податке о пролазности. Због свега овога готово да нико нема реалан увид у тренутно стање. Неког већег напредка и бољитка неће бити док се Болоњска деклерација не примени исто на свим универзитетима, а до тада, бићемо сведоци још многих ,,реформа-реформи“.