У Лесковцу по надимку најбрже долазе до адресе

ЛЕСКОВАЦ - Лесковац је један од оних градова где се само по имену и презимену тешко може пронаћи тражену особу, сем ако немате "прецизну" адресу. Међутим, ако знате његов надимак онда је све много лакше.

Прича се као анегдота да је још 1960. године извесни Милован Поповић из Београда, који је хтео да се сретне са другом из војске Ђорђем Стојановићем, тражио га је три дана док се за ручком у једној лесковачкој кафани није сетио да су тог његовог најбољег пријатеља звали по једном специјалитету.

-Није ли ћевапче, није ли спржа, гулаш... а није ли, можда, симит..."

Убрзо је проблем решен.

-А, па то је "Ђока Симиче" - уследио је одговор.

За непуних десет минута два друга из војске су били заједно у кафани, у срдачном разговору.

Друга, такође нимало (не)занимљива анегдота из лесковачког краја записана је у - армији. Старешина је више пута прозивао Драгана Стојановића, а овај је ћутао као заливен. То је досадило његовом земљаку, који је са њим служио војску, па му одбруси:

-"Згуљчо", јави се, тебе викају!

-Па што не кажу "Драге Згуљче", кад мене викају! - одговори полушаљииво Драган Стојановић.

О Лесковчанима, њиховом говору, али и надимцима, писали су, између осталих и прошле године преминули чувени књижевник Томислав Н. Цветковић, новинар Сава Димитријевић и драмски писац и сликар Ненад Кражић и многи други.

Догађа се често да се ни веома блиски рођаци не познају - бар не за друге - по имену и презимену већ само по надимку. Прибележен је Општинском суду готово невероватан случај: сестрићи нису могли да се сете имена свога ујака него само његовог надимка, а требало је, кажу, да наследе велико имање!

У последње време млађи Лесковчани поново радо узимају надимке својих предака. Тако су актуелни надимци: Глођосија, Таралија, Смејурија, Белегија, Симиџија, Паскурија, Бартужија, Компанија, Саија, Дунија, Прангија, Ђурлија, Камакеја, Јогурђија, Роталија, Дудулија и многи други.

Препознавање људи по надимцима у граду на Ветерници није само овдашњи специјалитет. Тога има и у Власотинцу, Лебану, Бојнику и другим местима југа Србије. То је једноставно традиција која се преноси с колена на колено и тако ће, сматрају етнолози и антрополози, бити и наредних деценија!