Воденица усред Пирота

Слађана Димитријевић припрема монографију о воденицама у пиротском крају.

- Монографија ускоро треба да угледа светлост дана. Материјал скупљам годинама. Планирам да промоцију направим у самој воденици. Док сам жива, воденични точак неће стати. Звук воденичног точка ме подсећа на моје претке, моју маму која се деценијама бринула о њој, тако да ми је срце пуно кад чујем да лупа воденица. Жеља ми је да ова воденица једног дана буде под заштитом државе, као последња воденица-поточара у Пироту, јер су воденице неизбрисиви део наше српске традиције - каже Слађана.

Власница воденице, професорка историје из Пирота Слађана Димитријевић, чија породица о воденици брине већ пола века, каже да је воденица, која се водом снабдева из Градашничке реке, изграђена још у доба Турака. Она ради, у њој се још меље брашно.

- Мој деда је шездесетих година дошао у Пирот из Београда након што нам је део имовине национализован. Продали су нешто имања и новац уложили у овај посед с воденицом да би имали од чега да живе. Својевремено је то био уносан бизнис. Радила су два камена и људи су чекали на ред, чак су ту и ноћивали. Савремени млинови на струју одавно су узели примат воденицама, мада и дан-данас има посла, али неупоредиво мање. Највише муштерија има међу онима који знају колико је брашно млевено на воденици-поточари здравије од индустријски млевеног. Довољно је рећи да огроман број пиротских лекара код нас меље брашно за качамак и проју - каже Слађана.

Према њеним речима, муштеријама се млевење наплаћује симболично, тек да се очува традиција.

- Велики је напор одржавати воденицу, имамо и једног воденичара. Дешавало се да нисмо могли да нађемо човека који би хтео да се бави овим послом па смо својевремено ја и моја сестра, када смо слободне, морале да радимо као воденичари - каже Слађана.

Једини воденичар у Пироту Драган Методијев каже да је посао воденичара веома леп.

- Треба добро знати на који начин подесити млин да би се добило интегрално брашно, брашно за качамак, јер свака врста брашна има одређену финоћу. Посао није физички посебно тежак, али захтева велику одговорност - каже Драган.

О одржавању воденице последњих педесет година брине деда Тугомир Костић (88).

- Воденица је направљена онако како су се вековима уназад правиле. Није претерано тешко одржавати је. Отприлике једном у шест месеци ради се редовни ремонт, али се дешава да испадне неки непланирани квар, а проблема има и кад поток надође приликом поплава. Упркос годинама, још увек успевам да поправим воденицу, која за дан и ноћ може да самеље хиљаду килограма кукуруза или пшенице. Савремени млинови житу узму душу, потпуно одвоје клицу и кору зрна, у којој је много витамина, док овде то није случај. Због тога је брашно млевено у поточари неупоредиво здравије - каже деда Тугомир.

Честа муштерија у воденици је пензионерка Мирка Вељковић, која је пореклом из Пирота, а живи у Нишу.

- Сваки пут кад дођем у Пирот, свратим овде по брашно. Качамак направљен од брашна млевеног на воденичном точку не може уопште да се пореди са оним од брашна из продавнице. Неупоредиво је укуснији, а да не говоримо о томе колико је здравији. Кад направим проју од овог брашна, окупим све унучиће, који ме стално питају кад ћу за Пирот да донесем брашно из воденице. Штета што нема више воденица, па да се овакво брашно пакује и продаје у трговинама. За њим би сигурно владала права јагма - каже Вељковићева.