Vodenica usred Pirota

Slađana Dimitrijević priprema monografiju o vodenicama u pirotskom kraju.

- Monografija uskoro treba da ugleda svetlost dana. Materijal skupljam godinama. Planiram da promociju napravim u samoj vodenici. Dok sam živa, vodenični točak neće stati. Zvuk vodeničnog točka me podseća na moje pretke, moju mamu koja se decenijama brinula o njoj, tako da mi je srce puno kad čujem da lupa vodenica. Želja mi je da ova vodenica jednog dana bude pod zaštitom države, kao poslednja vodenica-potočara u Pirotu, jer su vodenice neizbrisivi deo naše srpske tradicije - kaže Slađana.

Vlasnica vodenice, profesorka istorije iz Pirota Slađana Dimitrijević, čija porodica o vodenici brine već pola veka, kaže da je vodenica, koja se vodom snabdeva iz Gradašničke reke, izgrađena još u doba Turaka. Ona radi, u njoj se još melje brašno.

- Moj deda je šezdesetih godina došao u Pirot iz Beograda nakon što nam je deo imovine nacionalizovan. Prodali su nešto imanja i novac uložili u ovaj posed s vodenicom da bi imali od čega da žive. Svojevremeno je to bio unosan biznis. Radila su dva kamena i ljudi su čekali na red, čak su tu i noćivali. Savremeni mlinovi na struju odavno su uzeli primat vodenicama, mada i dan-danas ima posla, ali neuporedivo manje. Najviše mušterija ima među onima koji znaju koliko je brašno mleveno na vodenici-potočari zdravije od industrijski mlevenog. Dovoljno je reći da ogroman broj pirotskih lekara kod nas melje brašno za kačamak i proju - kaže Slađana.

Prema njenim rečima, mušterijama se mlevenje naplaćuje simbolično, tek da se očuva tradicija.

- Veliki je napor održavati vodenicu, imamo i jednog vodeničara. Dešavalo se da nismo mogli da nađemo čoveka koji bi hteo da se bavi ovim poslom pa smo svojevremeno ja i moja sestra, kada smo slobodne, morale da radimo kao vodeničari - kaže Slađana.

Jedini vodeničar u Pirotu Dragan Metodijev kaže da je posao vodeničara veoma lep.

- Treba dobro znati na koji način podesiti mlin da bi se dobilo integralno brašno, brašno za kačamak, jer svaka vrsta brašna ima određenu finoću. Posao nije fizički posebno težak, ali zahteva veliku odgovornost - kaže Dragan.

O održavanju vodenice poslednjih pedeset godina brine deda Tugomir Kostić (88).

- Vodenica je napravljena onako kako su se vekovima unazad pravile. Nije preterano teško održavati je. Otprilike jednom u šest meseci radi se redovni remont, ali se dešava da ispadne neki neplanirani kvar, a problema ima i kad potok nadođe prilikom poplava. Uprkos godinama, još uvek uspevam da popravim vodenicu, koja za dan i noć može da samelje hiljadu kilograma kukuruza ili pšenice. Savremeni mlinovi žitu uzmu dušu, potpuno odvoje klicu i koru zrna, u kojoj je mnogo vitamina, dok ovde to nije slučaj. Zbog toga je brašno mleveno u potočari neuporedivo zdravije - kaže deda Tugomir.

Česta mušterija u vodenici je penzionerka Mirka Veljković, koja je poreklom iz Pirota, a živi u Nišu.

- Svaki put kad dođem u Pirot, svratim ovde po brašno. Kačamak napravljen od brašna mlevenog na vodeničnom točku ne može uopšte da se poredi sa onim od brašna iz prodavnice. Neuporedivo je ukusniji, a da ne govorimo o tome koliko je zdraviji. Kad napravim proju od ovog brašna, okupim sve unučiće, koji me stalno pitaju kad ću za Pirot da donesem brašno iz vodenice. Šteta što nema više vodenica, pa da se ovakvo brašno pakuje i prodaje u trgovinama. Za njim bi sigurno vladala prava jagma - kaže Veljkovićeva.