Зашто полицајци дижу руку на себе

Међу самоубицама је највише оних који су били савесни у послу (Фото Д. Јелен)
Чак 94 српска полицајца одузела су себи живот у последњих десет година, показују подаци МУП-а. Троје полицајаца дигло је руку на себе од почетка ове године, а нико од њих, како сазнајемо, није тражио помоћ психолога или психијатра.

Просечна дужина радног стажа полицајаца који су починили самоубиство је 12 и по година, а просек старости је 34 године. Просечна оцена којом су за рад оцењени је три. Самоубиства се у 70 одсто случајева догоде у преподневним сатима из службеног пиштоља, а ови трагични догађаји чешћи су централној и западној Србији, у пролећним и јесењим месецима. Већина полицајаца који дигну руку на себе учествовала је у ратним сукобима, а половина их је боловала од неке хроничне болести или алкохолизма. Највише је оних који су били савесни у послу, имали коректан однос са колегама, нису ишли на боловање, често су награђивани, имали су мали број дисциплинских мера и нису се обраћали за помоћ у кризним ситуацијама.

Последњи трагичан случај, самоубиство инспекторке Одељења за сузбијање наркоманије Анице Митић (32), која је у опроштајном писму као разлог за овај чин навела да је била изложена мобингу шефова, довео је до смене челника криминалистичке полиције у Нишу.

Злостављања на раду и те како има у полицији, оценили су саговорници „Политике”. Штавише, истраживање Одсека за психолошку превенцију МУП-а Србије показало је да су „клима” на послу и нарушени међуљудски односи већи стрес за полицајце него свакодневни ризик којем су изложени током извршавања задатака.

Истраживање у више полицијских управа у Србији показало је да су под највећим стресомполицајци са стажом дужим од 10 година, нижим степеном стручне спреме, као и униформисани припадници МУП-а.

„Када питамо полицајце шта им је највише стресно, они не кажу да је то посао који раде, већ необавештеност. Информације сазнају из новина, а када и покушају да се распитају о нечему код надлежних, не добију одговор или он буде половичан”, каже за „Политику” психолог Мирјана Смиљанић, шеф Одсека за психолошку превенцију у МУП-у.

Управо то, како каже наша саговорница, код полицајаца изазива невољност, апатију, појачани умор и незадовољство.

Са резултатима овог истраживања упознато је 47 полицијских старешина на радионицама, на којима су им дате смернице за решавање и спречавање проблема. Смиљанићева каже да је задовољна на који начин су руководиоци у полицији реаговали и прихватили да сарађују. Психолози су овај проблем, који се одражава на здравље полицајаца, уочавали и много раније, пре доношења такозваног Закона о мобингу.

статистика самоубистава

Маја Бјелош, истраживач у Београдском центру за безбедносну политику, сматра да су мобингу и злостављању на раду изложени подједнако и мушкарци и жене у полицији. Полицајце највише погађа дискрециона моћ коју њихови надређени имају приликом доношења одлука о напредовању. Жене у полицији, каже Бјелош, погађа дискриминација.

„Само зато што су жене спочитава им се да нису довољно добре у послу. Присутни су и стереотипи о женама у вези са тим шта је мушки, а шта женски посао. Жене су принуђене да трпе и разне сексистичке ставове”, сматра Бјелош.

У одређеним полицијским управама мобинг је нарочито изражен, али се полицајци, тврди за „Политику” Вељко Мијаиловић, председник Полицијског синдиката Србије, ретко усуђују да то и пријаве. Полицајци се, наводи Мијаиловић, премештају на друга нижа радна места, прети им се или затекну празан сто када дођу на посао.

„То појачава свакодневни стрес. Пријаве мобинга, које упућујемо унутрашњој контроли, решавају се половично, јер све зависи од приватних односа. Има свега неколико изузетака да је мобинг истражен и процесуиран, остало се решава половично”, тврди наш саговорник.

Подршка колеги

Око 90 одсто полицајаца који су починили самоубиство у последњих осам година нису се претходно никоме обратили за помоћ. То може да значи да нису имали подршку од својих најближих колега, али ни породице ни пријатеља.

„Доста смо радили на едукацији руководилаца у полицији како да препознају карактеристично понашање запослених, да би их на време упутили код психолога или алармирали нас да реагујемо. Уведен је и програм ’Подршка колеги’, који је важна карика у превенцији суицидалног понашања. У свакој полицијској јединици постоји особа за подршку, којој запослени могу да се обрате ”, наводи Мирјана Смиљанић.

Програм је добро замишљен, али у пракси све, како наводи наша саговорница, зависи од личног ангажовања особе која је изабрана да буде подршка.

Шта отежава рад психолога

Полицајци се много чешће него раније обраћају психолозима, па чак и пре него што до проблема дође, што Мирјана Смиљанић сматра великим успехом. Ипак, како наводи, административне процедуре отежавају рад психолога.

„Због ефикасности у раду залагали смо се за формирање психолошке службе, што је изостало. Нова систематизација чак предвиђа укидање Одсека за психолошку заштиту, што ће додатно отежати наш рад. Проблем је што половина полицијских управа у Србији нема психологе”, оцењује Мирјана Смиљанић.