Zašto policajci dižu ruku na sebe

Među samoubicama je najviše onih koji su bili savesni u poslu (Foto D. Jelen)
Čak 94 srpska policajca oduzela su sebi život u poslednjih deset godina, pokazuju podaci MUP-a. Troje policajaca diglo je ruku na sebe od početka ove godine, a niko od njih, kako saznajemo, nije tražio pomoć psihologa ili psihijatra.

Prosečna dužina radnog staža policajaca koji su počinili samoubistvo je 12 i po godina, a prosek starosti je 34 godine. Prosečna ocena kojom su za rad ocenjeni je tri. Samoubistva se u 70 odsto slučajeva dogode u prepodnevnim satima iz službenog pištolja, a ovi tragični događaji češći su centralnoj i zapadnoj Srbiji, u prolećnim i jesenjim mesecima. Većina policajaca koji dignu ruku na sebe učestvovala je u ratnim sukobima, a polovina ih je bolovala od neke hronične bolesti ili alkoholizma. Najviše je onih koji su bili savesni u poslu, imali korektan odnos sa kolegama, nisu išli na bolovanje, često su nagrađivani, imali su mali broj disciplinskih mera i nisu se obraćali za pomoć u kriznim situacijama.

Poslednji tragičan slučaj, samoubistvo inspektorke Odeljenja za suzbijanje narkomanije Anice Mitić (32), koja je u oproštajnom pismu kao razlog za ovaj čin navela da je bila izložena mobingu šefova, doveo je do smene čelnika kriminalističke policije u Nišu.

Zlostavljanja na radu i te kako ima u policiji, ocenili su sagovornici „Politike”. Štaviše, istraživanje Odseka za psihološku prevenciju MUP-a Srbije pokazalo je da su „klima” na poslu i narušeni međuljudski odnosi veći stres za policajce nego svakodnevni rizik kojem su izloženi tokom izvršavanja zadataka.

Istraživanje u više policijskih uprava u Srbiji pokazalo je da su pod najvećim stresompolicajci sa stažom dužim od 10 godina, nižim stepenom stručne spreme, kao i uniformisani pripadnici MUP-a.

„Kada pitamo policajce šta im je najviše stresno, oni ne kažu da je to posao koji rade, već neobaveštenost. Informacije saznaju iz novina, a kada i pokušaju da se raspitaju o nečemu kod nadležnih, ne dobiju odgovor ili on bude polovičan”, kaže za „Politiku” psiholog Mirjana Smiljanić, šef Odseka za psihološku prevenciju u MUP-u.

Upravo to, kako kaže naša sagovornica, kod policajaca izaziva nevoljnost, apatiju, pojačani umor i nezadovoljstvo.

Sa rezultatima ovog istraživanja upoznato je 47 policijskih starešina na radionicama, na kojima su im date smernice za rešavanje i sprečavanje problema. Smiljanićeva kaže da je zadovoljna na koji način su rukovodioci u policiji reagovali i prihvatili da sarađuju. Psiholozi su ovaj problem, koji se odražava na zdravlje policajaca, uočavali i mnogo ranije, pre donošenja takozvanog Zakona o mobingu.

statistika samoubistava

Maja Bjeloš, istraživač u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku, smatra da su mobingu i zlostavljanju na radu izloženi podjednako i muškarci i žene u policiji. Policajce najviše pogađa diskreciona moć koju njihovi nadređeni imaju prilikom donošenja odluka o napredovanju. Žene u policiji, kaže Bjeloš, pogađa diskriminacija.

„Samo zato što su žene spočitava im se da nisu dovoljno dobre u poslu. Prisutni su i stereotipi o ženama u vezi sa tim šta je muški, a šta ženski posao. Žene su prinuđene da trpe i razne seksističke stavove”, smatra Bjeloš.

U određenim policijskim upravama mobing je naročito izražen, ali se policajci, tvrdi za „Politiku” Veljko Mijailović, predsednik Policijskog sindikata Srbije, retko usuđuju da to i prijave. Policajci se, navodi Mijailović, premeštaju na druga niža radna mesta, preti im se ili zateknu prazan sto kada dođu na posao.

„To pojačava svakodnevni stres. Prijave mobinga, koje upućujemo unutrašnjoj kontroli, rešavaju se polovično, jer sve zavisi od privatnih odnosa. Ima svega nekoliko izuzetaka da je mobing istražen i procesuiran, ostalo se rešava polovično”, tvrdi naš sagovornik.

Podrška kolegi

Oko 90 odsto policajaca koji su počinili samoubistvo u poslednjih osam godina nisu se prethodno nikome obratili za pomoć. To može da znači da nisu imali podršku od svojih najbližih kolega, ali ni porodice ni prijatelja.

„Dosta smo radili na edukaciji rukovodilaca u policiji kako da prepoznaju karakteristično ponašanje zaposlenih, da bi ih na vreme uputili kod psihologa ili alarmirali nas da reagujemo. Uveden je i program ’Podrška kolegi’, koji je važna karika u prevenciji suicidalnog ponašanja. U svakoj policijskoj jedinici postoji osoba za podršku, kojoj zaposleni mogu da se obrate ”, navodi Mirjana Smiljanić.

Program je dobro zamišljen, ali u praksi sve, kako navodi naša sagovornica, zavisi od ličnog angažovanja osobe koja je izabrana da bude podrška.

Šta otežava rad psihologa

Policajci se mnogo češće nego ranije obraćaju psiholozima, pa čak i pre nego što do problema dođe, što Mirjana Smiljanić smatra velikim uspehom. Ipak, kako navodi, administrativne procedure otežavaju rad psihologa.

„Zbog efikasnosti u radu zalagali smo se za formiranje psihološke službe, što je izostalo. Nova sistematizacija čak predviđa ukidanje Odseka za psihološku zaštitu, što će dodatno otežati naš rad. Problem je što polovina policijskih uprava u Srbiji nema psihologe”, ocenjuje Mirjana Smiljanić.