Јужна Србија Инфо
Ћирилица | Latinica

Душан Пројовић: За успех морате имати високе циљеве

rssBookmark and Share

Ниш 29.10.2016

Почео је да тренира кошарку у малом алексиначком клубу; играо је са великим именима југословенског баскета; од генералног секретара Регионалног кошаркашког савеза источне Србије стигао је до потпредседника Кошаркашког савеза; воли Ниш и Нишлије га воле – он је Душан Пројовић…

Душан Пројовић, потпредседник Кошаркашког савеза Србије
Душан Пројовић, потпредседник Кошаркашког савеза Србије

Долазак у Ниш…

Рођен сам у Нишу и порекло мојих предака везано је за овај град, наиме моја бака је Нишлијка. Основну и средњу школу завршио сам у Алексинцу где су ми родитељи радили као просветни радници.

На период који сам провео у Алексинцу веома сам поносан. Тамо сам се бавио спортом и играо кошарку у клубу где ми је отац био тренер. Иако бих можда боље резултате постигао да сам се бавио неким другим спортом, опет бих изабрао кошарку.

Први дани проведени у Нишу везују га за војску, кошарку и пријатеље стечене тамо…

У Ниш сам дошао 1985. године због војске, а ’86. сам на наговор оца уписао Правни факултет, али дуго нисам знао због чега. Некако сам целог живора растао уз спорт, нарочито што су моји родитељи завршили ДИФ.

Отац ме је заправо плашио и гимнастиком и чињеницом да ја ДИФ нећу моћи да завршим, али сам касније сазнао да је он покушао да студира права, али је прерано изгубио оца, па је одустао од тог факултета. Тако да сам после деде правника, први који је наставио ту породичну традицију.

Док сам био у војсци играо сам кошарку на тада чувеном турниру Мића и Жана, на терену Филозофског факултета. Био сам други стрелац турнира иза тада познатих Теомана Алибеговића, Влада Дивца, Милоша Бабића, који су стигли до НБА и касније имали успешне каријере.

После годину дана проведених у Нишу враћа се у Алексинац где наредних петнаестак година игра кошарку. Упоредо је студирао, па због тога, каже, није показао добре резултате, мада скромно признаје да није био довољно талентован за кошарку.

Сећање на кошаркашки терен Филозофског факултета…

Тај кошаркашки терен је нешто најлепше што је Ниш имао ̶ лична карта овог града! Често сам носталгичан за неким временима, и мада не желим да робујем прошлошћу, треба на њеним темељима градити будућност.

Моје највеће кошаркашко остварење било је управо на том терену и све бих дао када би ту опет био терен на коме су васпитаване многе генерације. Са тог кошаркашког терена постоје анегдоте које се и даље препричавају! Карактерисао га је посебан кош за добре кошаркаше и један за квалификанте и сви ти детаљи дају му неку посебну драж.

Врхунски асови играли су на терену Филозофског факултета: Владе Дивац, Сале Ђорђевић, Лука Павићевић, а 2000. године и чувени Тони Паркер! Тај терен је изнедрио добре и успешне људи, и не постоји нико ко је једном крочио на њега, а да нема жељу да се поново врати. Али, ми смо познати по томе да не умемо да чувамо традицију.

О стању спорта у Нишу…

Спорт у Нишу стагнира. У спорту немате пара колико желите, а често су вам циљеви већи од буџета који имате. Кад год постоји жеља и воља да се доведе квалификованији тренер, преовлада оно наше „ма зашто да плаћамо неког другог када већ имамо овог кога плаћа град“.

Нама је увек био најскупљи онај тренер који најмање ради и зна. За спорт је најважнија струка, она је та која је мотор неког клуба.

Централизација: Велике компаније су спонзори великим клубовима…

Основно питање је колико ми можемо да се боримо против централизације. Оно што знам је да људе који воде клубове и спортисте из унутрашњости боли баш то ̶ велике компаније су спонзори великим клубовима.

Мислим да је ипак, већи проблем што наше успешне фирме не осећају друштвену одговорност да помогну спорт у унутрашњости. Исто тако, да ли људи који воде клубове имају правилан маркетиншки приступ, да ли имају добар приступ када траже новац? Највише бих волео да грешим, али често са људима који имају успешне компаније разговарају на принципу просјачења, што свакако не доноси дугорочне резултате.

Чини ми се да су се људи који раде у спорту мало улењили. На спорт се често гледа као на хоби, а доста је повезан са политиком, јер је сав новац који је потребан за спорт у рукама власти. Дошли смо до тога да се председник клуба бира на основу позиције коју има у граду, јер ће лакше добити новац од града. То није предуслов за велики резултат.

Ипак, морамо да будемо свесни колико смо мала земља и у каквим привредним и друштвеним околностима живимо. Наше амбиције треба да прате реалну слику данашњице.

Однос новца и нишког спорта…

Ниш доста пара издваја за спорт у односу на друге средине. Постоји неколико аспекта проблема нишког спорта, а највећи је сујета људи који су у клубовима. Такође, Ниш има превише клубова у односу на број становника и стручних капацитета спортских радника.

Ако у једном спорту имате десет клубова ̶ ви сте разводнили квалитет. Код нас нема јаснедусан-пројовиц разлике између врхунског и рекреативног спорта.

Пре 20 година је било боље – више пара, деца су се бавила спортом и бесплатно, а сада се све плаћа. Дошли смо до тога да је спорт привилегија оних који могу да плате, а врло често најбољи спортисти потичу из радничких породица.

Да ли треба да знамо ко су функционери у спорту или не?

Било је боље када се није знало ко су функционери. Неколико опклада сам добио зато што је ретко ко знао ко је био спортски директор Партизана 1992. године када су освојили европску титулу. Нажалост, данас су нам познатији људи који воде клубове од самих спортиста. Раније смо имали систем да спортисти пре 27. године нису могли да оду из земље, нама сада одлазе деца и то не због усавршавања, већ из економских разлога.

Ми имамо континуитет менаџмента, односно функционера, а немамо континуитет играчког кадра. Можда зато не знамо толико играча..

Да ли је приватизација клубова добро решење?

Приватизација је добра и важна због одговорности. Ако неко купи клуб, он осећа одговорност и својом имовином гарантује рад тог клуба.

Циљеви и задаци које сте себи дали…

Увек имам високе циљеве, јер ако циљате Месец и промашите, загарантовано вам је место међу звездама. То је уједно и моја порука свима који се баве спортом ̶ морате имати високе циљеве! Ми јесмо кошаркашка нација и можда је лако да нађемо 15 добрих кошаркаша који ће постизати добре резултате. Али наш је циљ да направимо систем који је одржив и у спорту и у кошаркашкој организацији.

Основни циљ који желим да наметнем јесте одговорност, а увек прво крећем од сопствене. Неважно је колико ћу бити на месту потпредседника Кошаркашког савеза Србије, али желим да поставим одређене принципе. Свако је одговоран за своје поступке и своја дела, или недела.

Фото Инфо-Г

Никада нисам веровао да ће ми кошарка бити посао или неко животно опредељење. Мени је кошарка циљ, а не средство. Свако ко мисли исто, може да има добар предуслов за успех. Кошарка, којој много дугујем, ме је профилисала и натерала да се определим за даљи рад у спорту. Од ње сам много добио ̶ изашао сам из анонимности врло рано, стекао велика пријатељства, а оног дана када сам престао да играм схватио сам да је време да и ја вратим нешто кошарци.

Својим највећим успехом сматрам то што нигде нисам затворио врата нити срушио неки мост. То је мени најважније и то што увек имам довољно жеље и енергије да помогнем кад год сам у прилици.

Анђела Стојановић, Марта Савић

Коментара: 0


#   Ниш   Алексинац   кошарка   Кошаркашки савез Србије   Душан Пројовић
@KSSrbije @




[ Додај коментар ]