Изложба слика Владимира Јанковића, Братислава Башића и Мирослава Живковића

Алексинац 16.10.2017.

У галерији НКЦ-а, отворена је изложба слика Владимира Јанковића, Братислава Башића и Мирослава Живковића, професора Факултета уметности у Нишу.

Изложба је организована у част одласка у пензију дугогодишњег професора слкарства, професора Владимира Јанковића.

Професор Јанковић припада групи најпознатијих савремених српских сликара, у свету ликовне критике познат као мајстор пејзажа.

Самостално је излагао у Београду, Нишу, Новом Саду, Димитровграду, Чачку, Пироту, Крагујевцу, Алексинцу, Пироту, Соко Бањи, а колективно на преко две стотине изложби у земљи и свету. Учествовао је у раду педесетак ликовних колонија. Добитник је 2. награде на ИX изложби цртежа „Београд 87“ 1987. године и награде за сликарство „Пиво Караматијевић“ у Пљевљи 1991. године.

Чувени ликовни критичар Никола Кусовац је можда и најбоље представио професора Јанковића следећима речима:

"Зрела сликарска личност, ликовни педагог, графичар и сликар Владимир Јанковић, изградио је приступ слици који почива на беспрекорном познавању основних закона уметности, тачној, сигурној и гипкој арматури цртежа, складним бојеним односима, пиктуралној сочности, убедљивој материјализацији, уравнотеженој композицији и, готово, опредмећеној емотивној засићености, каквим у текућем српском ликовном стваралаштву једва да има премца”.

Мр Владимир Јанковић је рођен 1952 у Алексинцу, дипломирао 1978. на Факултету ликовних уметности у Београду, на сликарском одсеку, а 1981. забршио постдипломске студије на истом факултету. Од 1980. члан је УЛУС-а и УЛУПУДС-а. Био је ванредни професор на Факултету уметности у Нишу.

До сада је излагао на 32 самосталне изложбе, од којих су најзначајније: 1995. Београд, Галерија Међународног ПРЕСС/центра ТАНЈУГ-а; 1996. Нови Сад, Културни центар - Мали ликовни салон; 1996.г. Београд, Галерија УЛУС-а; 2006. Београд, Галерија Сингидунум; 2007. Крагујевац, Модерна галерија Народног музеја; 2010. Ниш, Галерија Србија. Учествовао на преко 200 колективних изложби, од којих су најзначајније: Београд, Нови Сад, Ниш, Подгорица, Крагујевац, Приштина, Куманово, Загорје об Сави, Љубљана, Загреб, Сарајево, Софија, Толедо, Тел Авив, Берлин, Морелиа Мичоакан, Естадо де Мексико, Мексико Сити, Њујорк, Вашингтон. Учесник у раду 50-ак ликовних колонија. Радио на више позоришних сценографија. Награде: 1987. Београд ИX изложба цртежа Београд 87 2. награда; 1991. Пљевља, Награда за сликарство Пиво Караматијевић.

У предговору за једну од изложби социолог Ратко Божовић је овако описао сликарство професора Јанковића:

"Он је у природи открио узајамност драмских и лирских елемената, али и у сопственој природи препознао рафинирана чула и снагу надахнућа у односу на природу као оквир постојања. То је било довољно за остваривање његове уметничке визије и ликовне креације. О вредностима уметниковог прегнућа најречитије говоре његова складна дела, која остају најближа лепоти природе и чудесима фантастике. Јанковићу није ни неопходно да се потписује испод својих слика јер је као уметник препознатљив и самосвојан. Његово мајсторство дошло је до изражаја у свим елементима слике. Оно што заиста импонује то је чињеница да је овај сликар свој уметнички врт уредио артистички беспрекорно и кристално јасно. То је и могао учинити јер није прихватао никакве уметничке хирове модерних времена и ефемерне уметничке експерименте, већ је доследно следио императиве свог стваралачког бића и особености своје поетике."

Један од оних сликара који најбоље и најдуже познају професора Јанковића, је сигурно професор Ђуро Радоњић, који је једна од најважнијих личности која је младом Јанковићу давних седамдесетих година указивала на многе тајне уласка у свет сликарства.

У њиховом дружењу од периода најраније младости професора Јанковића, датира и део који овде представљамо, узет из беседе коју је професор Радоњић одржао на отварању изложбе Владимира Јанковића у Нишу 2007. године. Радоњић каже:

"Неће, надам се, звучати нескромно ако кажем да сам имао задовољство да пратим дугу линију развоја овог сликара. На самом почетку, када се препознаје љубав према сликарству, Владимир је испољио и својства која га карактеришу као марљивог, упорног, студиозног, промишљеног али и емотивног ствараоца. За време студија на Факултету ликовних уметности у Београду огледао се у цртежу великог формата које карактерише студиозност и доследан приступ теми (мртва природа, портрет, фигура, акт). Остварио је и многобројне цртеже мањег формата који имају форму интимне исповести, реализовани углавном тушем и пером. Такав студиозан приступ имао је и према сликарском занату који се у оно време темељно изучавао. Може се рећи да у његовим мртвим природама, актовима и портретима живи дух Београдске сликарске школе, обогаћен његовим личним колоритом."